Учитељ

516

оним насликаним предметима дотурао и друге својевољне ликове, који су му означавали његове мисли. Које ће мисли извесан лик означавати, ваљало је се договорити, ово ће и други да знају. Тако су постали јероглифи. Овде се већ стварно очитавала потреба писанга, јер се је морало претходно договарати за извесне знаке; ти знаци могу се упоредити са нашим бројевима н. пр. 6 показује мисао шест ствари, а то се из знака не види, већ треба ово значење знати.) На томе стају Египћани., Код Кинеза су такође јероглифи само у неколико скраћени, који носе име идеографи. Но ову оволику количину знакова врло је тешко и мучно савладати. Јер колико год има мислћ толико треба да има и знакова. А кб ће толико знакова запамтити, н. пр. 80.000. као што веле да Кинези имају. Ту треба провести цео век док се само научи читати. Дакле, нужност се показала у тражењу знакова за поједине гласове пи њих склапати у речи, којима ће се даљим комбиновањем бележити разне мисли. Тако је од идеографа постала азбука, која је с почетка бележила само сугласнике без самогласника. То је она семицка азбука. Доцније је опет из ове семицке азбуке постала јевропска, која бележи и сугласникеи самогласнике.“) Ова је азбука постала од феничанске, коју су први пренели Грци, од којих су и саме знаке за писање позајмили, а од њих су опет примили

5 А. Д. Шлецер. «Џриправа за историју све-

та свијета« српск: од Дим. Владисл 1864. стр. 16– 180.

у Н. Г. Чернишевски, Зак. и екон радња.« | а стр: 14.

ин =

Римљани и други јевропски народи.). То је у кратко ход историског развитка писмености. Из овог кратког нацрта исторпског развитка писмености могу се разликовати ови ступњи:

1, Оликање роде;

2, Свраћивање тога сликања у извесне знаке, који означавају деле речи — јераглифи;

предмета спољне при-

3, Упрошћење јероглифа — идеографи; | -

4, Упрошћавање идеографа одакле настаје азбука само за сугласнике;

5, Цела азбука, т. ј. азбука, где су заступљени сви човечији гласови — и сугласници и самогласни....

Каква се правила или закон из овог прегледа може извести за писменост“ Писменост на свом историском развитку показује хбОд од сложенога, к простоме; њен се напредак састоји у упрошћавању. То је закон развитка писмености. Онај народ има савршенију а3буку, код кога је она што простија); њена се сложеност ограничава цигло на развијеност гласова једног народа, а при томе је подесна за многостручно комбиновање при бележењу разлих речи и мисли. |

„Дакле закон по коме се паеменост развија то је : занон упрошћавања. Овај је закон општи за све народе и све писмености ; јер Физиолошки је постанак гласова пооједнак за све народе, а основа данашње писмености јесте бележе : е извесним знацима тих гласова и њиово комбиновање у речима.

(НАСТАВИЂЕ СЕ) 5) А Л. Шлецер, стр. 181.