Учитељ

586

гасоликог слоја из којега су они постали

они, који су се додније из гасоликих слојева образовали, који су били ближи средишту, а услед тога и гушћи. У ствари спољашње планете нашег сунчаног система, Уран и Нептун, имају густину од прилике равну дрвету, док густина других цланета у опште — ако се не узме са свим строго — расте са приближавањем сунцу.

По овој теорији положаји равнина планетарских путева престављају у неколико положај, који је сунчани екватор имао у разним епохама у којима се догађало распрекавање прстенова од којих су постале планете.

Услед спорог лађења прстенаста тела, задржаше још дуже време свој облик. Гушћи део овог прстенастог тела утицао је све јачом привлачношћу на остале делове, те се најзад гасолики прстен распао и згуснуо око привлачног језгра у концентрисану ат" мосверу. Нова планета задржала је сад

двоструко кретање, она је продужила свој

пут око сунца, а у исто време почела је да се окреће и око своје осовине, и то исто онако као и око сунца, пошто њени унутрашњи делови имађаху мању брзину него спољни. Она је примила по закону ротације сфероидни облик, управо онакав, какав је имала гасолика лопта из које је она постала.

Образовање сателита. постало је исто тако услед лагане узајмне привлачности гасолике масе главних планета. Прстенови, који су се одвојили од еквадорске зоне, зтуснули су се услед губљења топлоте и образовали месеце. На ово нас потсећају сатурнови прстенови. Из примитивне масе главне планете постају временом сферични сателити, као што су они осам, који већ осветљавају кратке Сатурнове ноћи.

Дакле, по Лапласовој системи цео планетарски систем био је некада саставни део сунца. Ово сунце, које је било састављено из гасоликих делића, што су били лакши од воденика, испуњавало је цео простор, који данас планете — закључно с Неџтуном — овружавају у огромним путевима. Тада-

_шњи дијаметар сунчане лопте био је 6500 били и од сунца најудаљевији. Тежи су били,

пута већи од данашњег. И наша земља пре него што се разладила и тврда постала обухватала је у својим границама месец, и њен је пречник тада морао 6 пута бити већи од данашњег Јупитеревог. Но то је био само ваздушасти, космијски живот; њена егзистенција отпочиње тек од оног доба, од како се образовала тврда кора.

На сваки начин Лапласова хипотеза најбоља је и најпростија од свију које су икада астрономи постављали. Ни једна друга хи-

потеза не осветљава. хармонично кретање ~

свију планета од запада на исток, и ни једна не обилује тако догађајима доцније историје земљине, коју геологија износи. Па и чудновати Сатурнов прстен као да то

потврђује. Испало је за рукем да се уми-

нијатури престави процес, који. се збио у свету за време еволуције планета. Један белгијски научар, Плато, довео је у покрет куглу зејтина у смеси воде и винског алкохола, кеја је -— смеса — била исте специфичке важине које и зејтин. Кад је мала кугла брзо циркулисала, опазило се, како се на половима спљоштила, на еквадору

испупчила; како се за тим прстенасти ве-

нац образовао и на послетку прави претен показао, који се нагло смањио и око своје осовине прикупио ротинирајуће куглице. И ако се при образовању ове мале планете није могло учинити да се капља зејтина згусне, опет ово може послужити као верна слика сунчаног система. -

Но при свем том Лапласова је система непоуздана, а као такову објавио је и он сам Лаплас. Много још треба да ради испитивање па да се ова Лапласова теорија констатује као истина. Важно место при овоме заузима спектрална анализа, којој је овде задатак да докаже поједине елементе у сунчаном систему. поЕ

Уз светлу Лапласову хипотезу придружује се једна друга, која тежи да протумачи постенак планетарске коре. По овој хипотези планетарска лопта услед непрестаног зрачења топлоте згушњвевала, се и мало по мало прелазила у течност, ладећи се у житком мору лаве. Но ово течно стање било је само

УУ аи аенаре