Учитељ

опет учитељи више уче децу ономе што ће им требати за живот — у маломе — и главно им је да развију код деце мишљење, правилно и разумно суђење. Оваквих је устава на жалост много мање, и не стоје баш најбоље кондујитирани на надлежном месту. О некима се чак сумња да су паметни, и тражи се лекарски преглед!!

Из свега овога што до сад изложисмо, види се јасно: да досадање уређење наше основне школе није спремало ученике за живот, нити им је бар развило тежњу за даљим учењем. Ђаци једва чекаху да их испишу из школе, како би се већ једном ослободили муке пошто од науке не увиђаху никакве користи. Не виђаше им се никако књига у рукама после школе, и од „мало“ науке постаде „ни мало“, те се тако с науком изједначише са оном децом у селу, која никако и не идоше у школу. Готово је овако исто бивало и по варошима и варошицама, само

што Је се читање и писање мало Доц- ј

није поборавило, јер нешто мало разне | | бало да је. Узрок је познат,

песмарице и приповетке, нешто календари, новине и друштво, подржаваху мало дуже читање — а у свези са њим и писање — него у селу.

Према овоме резултату школином са, свим је природно, што наш народ нарочито сељак — није сматрао, и још не сматра, школу као једну врло важну чињеницу од које има користи. Дете му је ишло у школу по 8—-4 године. За то време није му могло помагати код куће, нити се вежбали у раду домаћем. Из школе је излазило и није знало ништа ни за себе, ни другога. С тога је сељак и говорио (кад му потраже дете за школу): „а шго брате

да. дајем дете у школу, кад оно учи по 8—4 године, и ја се мучим те га издржавам, а кад изађе отуд, оно нити уме што да ми прочита, ни да напише, ни да прорачуна, као да није ништа ни учило, колико ни ја што нисам привирио у чколу. «Кали боже његов труд и муку и мој трошак,“

Да ли је дакле чудновато, што су нам школе по селима већином празне % Не, боже сачувај, јер то има свога 02биљног узрока. Да су школе имале више привлачне моћи својим уређењем и својим наставним особљем, заиста, би би наш народ врло радо давао своју децу у школу, а не би очекивао да га власт „подмора" да то чини, нити би после употребљавао равна срества — па ма га то доста стало — да испише дете из школе Од школе не види користи ни родитељ ни. дете, а виде штету обоје: родитељ што губи раденика, а дете што се научи на нерад, па га је после тешко привићи раду.

Дакле : народно расположење на спрам школе, није такво, какво би треСад би ваљало казити, на који би се начин он могао поправити, „Школа треба да ЈЕ огледало друштва,“ т, ј. школу тако треба уредити како ће да задовољи, поред Формалне стране, и практичну. Наши државници треба да воде рачуна о народним жељама и потребама. Наш простији свет даје децу у школу, да „што више зна од њега, т. ј. да му помогну у животу, јер он врло добро осећа колико штете има. отуда, што не уме да чита, пише, рачуна. Или прос-

| стије да кажем: што је слеџ код очи-

ју. — Народ треба задовољити по мо" гућству. Већу пажњу треба обратити