Учитељ

воља наставника, и да се суд над ђацима преда колегији, која, ће опет су-

дити по раније састављеним законима р

и претписима. Да ли се могу постићи жељени ре-

зултати, ако се ђаци у својим тако.

младим годинама, утисну у строги оквир тих закона Да ли ће се постићи жељени резултати, ако одпосе

ђачке и наставничке урамимо у те узке |

рамове, под изговором да тиме чинимо крај самовољи наставничкој, и јогунству и упорству ђачком % Може ли се развијати личност онде, где су сами наставници безлични; јер морају радити по раније изложеним правилама, и где престају бити људи, а постају чиновници, који морају давати рачун колегији, о свима својим односима према ђацима, и то оној колегији, која је састављена из чиновника названи наставника, који су исто тако везаних руку и ногу као и појединац % Може ли се при тако строгом уређењу, где ђак мора да мисли не о свом образовању и развићу, но о томе, како ће да не упадне у који ред преступа побројених у закону школском, те државе у држави — може ли се велим ту обравовати ма како осећање Кад _је цељ сваке школе, развиће деце, а развиће се изводи самосталношћу; онда је јасно да така скученост убија самосталност у наставнику, постављајући га у чисто службене односе. Никаквим формама и правилима административним не може се ђак развијати, но само човечношћу; те за то они не треба да види пред собом чиновника, но човека наставника, који истина као човек може и погретити, но и поправити се. Док на против колегија,

као адмипистративно уређење не може и несме то чинити; њене наредбе и протоколи основани на закону, не сме се ни помислити да могу бити погрешни. Итака школа, која колегијално управља ђацима, у којој су ови поступци и казне подведене и стављене у разне ка тегорије, — спрема, само чиновнике, или боље рећи не васпитава људе, но их дресира.

Како кад треба да поступамо, томе нас пе учи знање спољних Формула, но унутарња осећања; јер се у души папој много што — шта ради, што се никако неможе подвести под изреку: ради ово и овако, па ће онда бити то и то итд. Педагошка наука, која тражи у основу да се позва субјект, и која се оснива, на Физиологији и психологији, не сме се држати бирократизма. За душу и њене појаве не могу се никакви предписи постављати, нита се те појаве смеду раније подводити под пеке категорије. Зар није боље поверити васпитање, не самовољи, но разумној управи наставника, пошто их за тој посо са највећом смотреношћу изберемо, не гледећи при избору на саму њихну научност, но и на моралну њихну страну, која је веома важна у настави. Ову страну баш при образовању, самих наставника не треба из вида никако губити. Треба томе будућем самосталном наставнику, који ће за свој рад одговоран бити, још као ђаку улити, ако не баш љубав, а оно најзад —- да се тако изразим — васпитни интерес према својим ђацима. Кад нећемо назвати утопиом и Фарисејством грозничаво узбуђење баштована, са којим он прати ницање, растење и развијање цвета, што га је посадио; — зашто би онда