Учитељ
изказане и учињене, и наставници опет са своје стране без утаје саопштавајући родитељима све поступке дечије у школи; онда смо уверени да ће деца како треба напредовати; тим пре и боље, што ће се поверење родитељско према наставницима прелити у децу. Но наставници насмеду бити само надзорници или дежурни официри, којих је сва дужност, да одрже поредак и тишину за. вреке свога дежурства. За истинског ваставника није то довољно, но свакоме од њих треба дати по известан број ђака, које ће они у течају целога бавлења ђачкогу гимназији под својом управом и падзором имати, и за који број ђака и односно успеха и владања, најстрожијој одговорности да подлеже, јер пазећи на једне исте ђаке кроз дуже време, сваки може потпуно познати и на свакога утицати саобразно према ђачким околностима, способностима, и навикама. Но за овако уређење нужно је пре свега уклонити један од најглавнијих недостатака, који се највидније показује на делу народњег 06 разовања, а тај недостатак материјалних средстава, због кога није могуће у нашим школама имати нуждан број способних и ваљаних наставника, но се зато морају да узимају људи тако рећи са сокака.
Наше су се гимназије сада знатно подигле, број ђака и наставника у њима сваке године приметно расте. Али се јавно говори и то, да наше гимназије односно евоје организације у многоме што чему требају радикалних измена, — дакле садање њихно уређење није подпуно. Што тако много ђака улази у гимназију, а из ње тако мали број излази ' Сваки се пита и тражи за то
15
објаснења. Многи долазе на мисао, да се то ничим другим не може објаснити но тим, да је томе узрок не угодан лични састав самих наставника, њихна. не преданост своме послу, и њин не хуман поглед на васпитање. Сам сам дуго радио у школи и радим, па метнув руку на срце могу савесно рећи да садање гимназије иду напред са
сваком годином, благодарећи радљивости онога, малога броја наставника, који свој задатак потпуно ехваћају. И ђади сада нису они, што су били у моје време, и онису далеко измакли и назад оставили нас старе гимназисте. Но савршенства чема код људи, а у школи раде људи, и по томе нико ваљда неће држати, да се временом нису могле подерасти и увући погрешке и аномалије и у гимназије, које и ако баш сасвим не накарађују лепоту целине, 0пет свакако издају тамне пеге на лепој и светлој слики. Па оставити те пеге и прљотине, не показати на њих
претом, не постарати се уклонити их, значило би да не желимо оно што је лепо и савршено, да неволемо светлоћу. А ко је тај што боље воле мрак но светлоћу' Дубоко поштовање, које су у нама изазвали добросавесни радниди на њиви нашег народњег образовања, налаже нам тешку обавезу да отворено и прстом покажемо и на оне тамне пеге, на оне аномалије, које се често дешавају у нашин гимназијама, — да покажемо и на јавност изнесемо и оне нерадне, не хумане наставвике. И ето, тима аномалијама, и тима нерадницима, намеран сам посветити неколико црта о васпитању и раду у нашим гимназијама. А да то учиним, на то ме је повренуои изазвао један предавач овдашње полу-гимпазије. Сима Милојевић, учитељ.