Учитељ

78

и не тражим немогућности. — Но. оба та правца службени и породични треба

слити; јер дете треба да се образује.

и као члан породице и кас грађанин, дакле из школе треба да изађе човек. И школа треба да буде, ако се тако може рећи са човечанским правдем; и наставник према ђацима треба да буде оно што је у самој ствари — човек, јер ће само тада бити приступан и разумљив деци, и код њих наћи саучешћа и поверења, те ће их моћи васпитавати,

Но сем љубави, што већ напред напоменух, наставник треба још да поштује личност своји ђака; јер стара, но вечна истина вели: „Само се поштовањем задобија поштовање, ко год хоће да га други поштују, мора и он друге поштовати;“ а без поштовања деце, није и мислити на успех. Но питаће се; у чему треба да се исказује то поштовање, деце, од сране наставниковег — У благом и човечном поступању са њима, и у избегавању свега оног, што би могло понизити човечанско осећање у детету. Рецимођакје учинио ништаву погрешву, но за коју треба и мора наставнив да га опомене, па ако он то и без вике и љутње, благо и тихо учини, али пред друговима, — он већ тим не поштује личност ђакову; јер је ђака јавно пред друштвом понизио, и тиме насигурно није на душу ђакову благодетног утицаја, учинио, што је осећање частољубља повредио, које је својствено свакоме човеку, само што је то негде у већем, а негде у мањем ступњу. А да му је дао и строжији прекор на само, онда би у детињој души остало за, дуго памтење тога прекора, па још признање ва. то, што је наставник поштово у њему човечност, те га није изнео на публи-

чну позорницу. Бак рецимо нема способности за науку, па ма због чега то, што није његова лична кривица, но природна; кажите му пред целом школом и изобличите га за то, ви ћете онда повредите његово лично достојанство тиме, што га стављате ниже и испод његових другова. Даље, — ако ђак рекне што не промишљено, и ви му са за то посменете тој његовој глупости и не промишљености, -—- онда сте га већ ожалостили, и он вам тога, подсмеха неће нигда заборавити. И ето тако једна мала и минутна не промишљеност, може на свагда отуђити дете од наставника; те зато наставник и треба да се вазда држи оног правила: „не само не ради, но и не говори ђацима оно што неби ти хтео, да теби други уради и рекне. « Својим примером наставник ће прелити у ђаке поштовање према другоме, а тиме ће се развити осећање части; јер поштујући теби равне, привити ће се и поштовању твоје личности, и онда неће допустити сами себи да учине ма шта безчасно, да тиме неби изгубили поштовање оних лица, која их поштују. И тек тако ће се код деце развити поштовање према законитости и реду; јер ће сам сада. видети, да онде, где се закони поштују да је тек ту поштовање свачије личности. Џажња и поштовање у дечијем узрасту, вуче за собом и друге добре стране васпитања. Наставник, који воле децу и поштује њихно љуцко достојанство, добар је и умиљат, и весело проводи време са њима; вије му досадно њихпо присуство, њипа расположеност, жива веселост, природна њихним годинама, не крије се пред њиме, те се тако лакше и простије темеље у