Учитељ

леза). И тако можемо рећи: плава галица, јест бакарна галица, а, зелена. галица, јест ожелезна галица.

6. Нажођење. Плаве и зелене галице има, где што по земљи а и растворене у води. У води се галица раствори, а земља се слегне на дно суда као мутљаг. Кад се одлије бистар раствор, и на огњу се заграје, сувишна вода ће изветрити, а галица ће остати. Галице се готове и у фабрикама.

7. Употреба. Зелена галица узима се у бојарству, за грађење мастила и угушивање смрада у нужницима. Кад је човек 60лестан па не може из собе да иде на поље ради себе, треба у собни нужник налити мало растворене зелене галице, па се неће смрад осећати. И плава се галица узима, у бојарству, а где је има доста у ВОДИ, тамо се метне гвожђе па се извади из ње бакар.

Завршетак предавања о галицама. Кад смо пре два дана учили, да познамо галице, плаву и зелену, метнули смо у ову чашицу плаву галицу растворену у води; у овај раствор метнули смо парче челика. Ви видите да се раствор не плави, већ је по-

веленео, а по врху чаше виле се зелена зрнца. То је зелена галица. На челику се ухватила корица од бакра, и челик се прилично смањио. По челику испод бакарне корице може се прстом размељати црн муљ, а то је угљен, што је био у челику, јер челик је жељезо, у коме има мало угљена. Нестало је дакле плаве галице, а жесто ње је постала зелена, смањио се челик (железо), а место тога стоји бакар. Напишимо ово с најмање речи, што је могуће: од плаве бакарне галице и железа постаје зелена железна галица м бакар. ·

Кемиски појави. Галице се мењају у огњу, тубе воду и побеле, за тим плава подрни, постане од ње бакарна рђа, а зелена поцрвени, то јест од ње постане железна рђа ; бакар порђа у огњу, а железво на влази; од зелене галице и мрко-жуте шишаричне водице постаје врана боја; од плаве галице и железа постаје зелена галица и бакар. Оваки појави у којима се ствари са, свим мењају, зову се темиски појави, а, 26мија је наука у којој се изучавају оваки појави и ствари, које се у хемћеким појавима мењају.

КЊИЖЕВНИ ПРЕГ АЕ А.

„НЕ ДРУЖИ СЕ СА СВАКИМ“.

ПРИПОВЕТКА СА СЕЛА.

НАПИСАО Дим. к. ЈМИХАЛОВИЋ УЧ. (Види «Хр. Весннк» за 1882 г., св, ХП.)

Дакле, тек што је сунце изгрејало и дебела. роса попала по трави, — наш се Радомир не веселн и немарно шеташе по чистом ваздуху. (То изгледа исто онако, као кад би се ко „шетао“ зими по највећим снегу у Београду по калимегдану). Над њиме се гомилаху љутити облаци (!) наговешћујући тужне часове и 1. Д.!.

Али се у том „на један пут“ зачу глас: „Радомире, Радомире, оди овамо“! Радомир је знао ко га зове па после „дугог“

промишљања оде Милану (јер је он то био). — Ту су дуго разговарали, док се (не каже у један пут) глас од чобана: „ево их пандури, ово ће сигурно да ватају Милана!“ Милан се унезвери, намисли да бега, али доцкан, — јер пандури обоицу т. ј. и Милана и Радомира. — вежу.

— „Ту вас ја одавно ишчекујем лоповчине једне“ и т. д. викао је и љутио се кмет Стева и везане отера у судницу а сутра дан (опет везане) спроведе капетану!.....

Некако ми не иде у главу,а сигурно и осталим читаоцима „приповедача са села“ (а како иде Ур. Хр, В. то ће он сам најбоље знати) — то —, што приповедач говори о некој „лоповчини“ а нема да каже ни једно његово лоповско дело... Ваља