Учитељ

леза). И тако можемо рећи: плава галица, јест бакарна галица, а, зелена. галица, јест ожелезна галица.

6. Нажођење. Плаве и зелене галице има, где што по земљи а и растворене у води. У води се галица раствори, а земља се слегне на дно суда као мутљаг. Кад се одлије бистар раствор, и на огњу се заграје, сувишна вода ће изветрити, а галица ће остати. Галице се готове и у фабрикама.

7. Употреба. Зелена галица узима се у бојарству, за грађење мастила и угушивање смрада у нужницима. Кад је човек 60лестан па не може из собе да иде на поље ради себе, треба у собни нужник налити мало растворене зелене галице, па се неће смрад осећати. И плава се галица узима, у бојарству, а где је има доста у ВОДИ, тамо се метне гвожђе па се извади из ње бакар.

Завршетак предавања о галицама. Кад смо пре два дана учили, да познамо галице, плаву и зелену, метнули смо у ову чашицу плаву галицу растворену у води; у овај раствор метнули смо парче челика. Ви видите да се раствор не плави, већ је по-

|

веленео, а по врху чаше виле се зелена зрнца. То је зелена галица. На челику се ухватила корица од бакра, и челик се прилично смањио. По челику испод бакарне корице може се прстом размељати црн муљ, а то је угљен, што је био у челику, јер челик је жељезо, у коме има мало угљена. Нестало је дакле плаве галице, а жесто ње је постала зелена, смањио се челик (железо), а место тога стоји бакар. Напишимо ово с најмање речи, што је могуће: од плаве бакарне галице и железа постаје зелена железна галица м бакар. ·

Кемиски појави. Галице се мењају у огњу, тубе воду и побеле, за тим плава подрни, постане од ње бакарна рђа, а зелена поцрвени, то јест од ње постане железна рђа ; бакар порђа у огњу, а железво на влази; од зелене галице и мрко-жуте шишаричне водице постаје врана боја; од плаве галице и железа постаје зелена галица и бакар. Оваки појави у којима се ствари са, свим мењају, зову се темиски појави, а, 26мија је наука у којој се изучавају оваки појави и ствари, које се у хемћеким појавима мењају.

КЊИЖЕВНИ ПРЕГ АЕ А.

и

„НЕ ДРУЖИ СЕ СА СВАКИМ“.

ПРИПОВЕТКА СА СЕЛА.

НАПИСАО Дим. к. ЈМИХАЛОВИЋ УЧ. (Види «Хр. Весннк» за 1882 г., св, ХП.)

Дакле, тек што је сунце изгрејало и дебела. роса попала по трави, — наш се Радомир не веселн и немарно шеташе по чистом ваздуху. (То изгледа исто онако, као кад би се ко „шетао“ зими по највећим снегу у Београду по калимегдану). Над њиме се гомилаху љутити облаци (!) наговешћујући тужне часове и 1. Д.!.

Али се у том „на један пут“ зачу глас: „Радомире, Радомире, оди овамо“! Радомир је знао ко га зове па после „дугог“

промишљања оде Милану (јер је он то био). — Ту су дуго разговарали, док се (не каже у један пут) глас од чобана: „ево их пандури, ово ће сигурно да ватају Милана!“ Милан се унезвери, намисли да бега, али доцкан, — јер пандури обоицу т. ј. и Милана и Радомира. — вежу.

— „Ту вас ја одавно ишчекујем лоповчине једне“ и т. д. викао је и љутио се кмет Стева и везане отера у судницу а сутра дан (опет везане) спроведе капетану!.....

Некако ми не иде у главу,а сигурно и осталим читаоцима „приповедача са села“ (а како иде Ур. Хр, В. то ће он сам најбоље знати) — то —, што приповедач говори о некој „лоповчини“ а нема да каже ни једно његово лоповско дело... Ваља