Учитељ
јим тражњама ма од које школе, да оне потпуно задаћи својој одговоре, и да свакој оној, која тој задаћи савесно не одговара строг и праведан прекор не дамо , што она није могла, и умела, да бар већини својих ђака даде довољног знања са којим би се они могли у животу своме користити, и које би их њихној саморадњи и даљем образовању водило.
Кад су главни чиниоци у школи наставници, то се онда по себи разуме, да од удесног избора и састава наставника у једној школи, зависи и напредак те школе, За то закон и тражи од сваког оног, који хоће да буде наставник, да не само сврши све прописане науке, но и да још за потврду тога и испит положи. Па и кад се све то испуни, и опет се са тим не може задовољити, јер је то само леп почетак, ама (без лепа свршетка, што се осигуравајући школу у почетку са спремним за свој рад насгавницима, није побринуло о њихном доцнијем раду или не раду, за који су не одговорни тако рећи ни Богу ни људима. Наша велика школа, једини је завод за спрему наставника гимназиских; па како она није у стању да довољан број тих наставника из себе пусти, — то се узимају и они, који су се у Сомбору, Пакразу, Сегедину и разним другим местима учили, па многи, који ни српског језика не знаду. Но сем свију тих, узимају се и они, који су код нас у разним заводима, били, па нису ни један довршили, но су од туда или због хрђавог успеха, или ма због-шта, другог одпуштени. Неки су од ових тумарали по „горњим местима“ ишли су што-но кажу. од Кајафе Пилату,
|
али се нигде нису могли станити, нити су ма који рад отпочетих наука довршили, то су они који вративши се натраг, не гледећи ништа на то, што су исто оно знање донели, са којим су одавде и отишли, — не само с неким правом тражили да им се наставничка места у гимназији даду, но чав и на великој школи. И ето ти људи, не само без икаквог вишег, или без најнужнијег образовања, ти слаби п недоучени ђаци, који су се саду моралном погледу далеко гори са стране повратили, — иу којих назови сведоџбама само стији „Слушао», узели су у своје руке да уче и васпитају нашу децу у гимназији. Да ови не доучењаци на свагда остану сам им закон 0 полагању профисорског непита у томе на руку иде. Јер избравши један или два предмета, и добивши према означеном програму узакоњени број питања, која се односе једино на изабрани предмет, па одговоривши на иста задовољавајући ствар се свршава. Какав је тај што се прима за настаника у моралном односу, не пита се, јер за то би се морале подносити увере од разних полиција и завода. Знамо, да старешине страних завода, особито странцима неће никад да даду уверу са хрђавим владањем, јер им то не служи на част заводу, и држе да стим стају на пут младом човеку да не добије службу у својој земљи. Хрђав ђак истина не служи на част никаквом заводу и заслужује сажалење. Но Филантропи требали би да ту бригу о одржању части свога завода, и то сажалење о личности, изказују у течају целог бавлења ђаковог у њином заводу, и да | имају на памет то, да жалећи једног