Учитељ

17

и изван школа, те само виде спољну, тако рећи празничну страну њихпу. И заиста, кад ми данас, — као што напред рекох — погледамо садањи рад налпих гимназија, којим се иде бољитву народњег образовања; кад погледамо оне наставнике, који су се чисто пробудили од дугог летаргичког сна, како снажно ступају у борбу, против свију сметња и препрека, које им на пут ставља оно исто друштво, ради кога се они баш и труде; и кад погледамо борбу њихну са јако срођеном са њима самима рутином и Фформализмом; — Кад то све рекох погледамо срце нам заигра од милине, кад помислимо на подрастујући млади нараштај; коме ето предстоји светла будућност, што је сретно да се учи и васпита под утицајем те данашње чисте образованости. Пратећи садашњост, и гледајући у будућност радујемо се; но осврнувши се назад, срце нам се напуни жучи помешане са завишћу, те се питамо: А што је нас судба лишила, свега тога, што ето сада пружа и даје новом нараштају Сетив се своје младости, као најлепшег доба у животу, времена проведеног у гимназији, или боље рећи времена ни у што проведеног, па у место милог осмејка, на то време

сјајних нада, морамо сада да само

уздахнемо и речемо; „таке смо судбине ми стари гимназисти“, Јер кад би се запитали: шта су нама, као својим питомцима дале те гимназије ' Да ли је била довољна мера знања, које смо од туда изнели % Да ли смо то знање умели и могли у своме жовоту да применимо Да ди смо од туда толико бар развити изашли да смо се могли сами даље учити и образовати — Ми на сва та

питања можемо само опште одговорити и рећи: „Ништа и ничему“; јер гимназије се опда нису ни бавиле таким питањима, но су са спокојном равнодушношћу пуштале из сабе гомилама не доучењака, из које је тек по који чиновник изашао и то чиновник Формалиста, који није био способан ни зашта друго, но за преписивање. Ко је крив за такав правад ондашњих гимназија % Да ли хрђав избор људи, и њихов мали број, који нису били зрели у педагошким знањима Да ли само друштво у чијој су средини они радили% или најзад ма што и ма код ја о томе нећу сада разбирати; јер ми се чини да је томе млого штошта криво, као и сами тако звани дух времена, и његова опћа тежња Формализму, јер се није знала права задаћа. шкољина. Оно што је прошло, неможе се повратити ни поправити, и ја све то напомињем овде само зато, да видимо; Да ли смо ми из свега тога старог неправилног и неупутног, што ново и корисно научили“ Да ли смо ми пратећи унутрашњи живот и развој наших гимназија, који је у једном низу година, разне Фазе пролазио, — од туда добре посљедице извели, којима посљедицама — оне, — гимназије ето сада живе! И пуштају ли бар сада из својих зидина као не специјални заводи, ђаке по свима предметима, једнако спремне Кад већ знамо, да у делу народнот образовања тако важан значај имају школе, и да на њима лежи велика и тешка одговорност, за сву садашњост и будућност, и за сав рад садањих и бидућих грађана, онда велим никако не можемо, а и несмемо благи и попустљуви бити у сво-