Учитељ

4

Нешто о лавсици.

Један наш пријатељ, доставља нам овај истинити случај, који се догодио у једном селу у Херцеговини, у срезу гатачком

„У селу живи сељак са своје троје деце: двоје мушко, једна девојчица. Ова је као домаћица ; матере немају.

Прошлог лета, — у Јулу мес. -- довове овај човек два три човека из суседства да, му помогну рану средити. Радили су први дан. Дошли су с посла уморни и легну спавати. Сутра устану рано. Девојчица пристави џезву уз ватру да каву скува. Кад кава би готова, људи пише, а после одоше на рад. На један пут поче их све по трбуху мучити. Муке биваху све веће и веће, да су викали што су могли и да су се од мука превртали. Један од њих падне и у реку, која је ту била, но га људи избаве. Срећом десио се у близини лекар, који им притече у помоћ и спасе им живот. Муке су трајале више од 4 сахата.“

„После су испитивали одкуда је то да, се људи хтели потровати, и испитивањем нашли су ово:

У истој се кући мачка омацила и имала троје мачића. Ту у углу од куће окотила је и ласица троје лашчади. Мачка и ласица нису се могли трпети; клали су се. Мачка је хтела присвојити лашчиће, а ласица мачиће. Мачка надјача и пренесе лашчиће на своје легало. Мачићи и лашчићи лепо су се слагали, само што су лашчићи, чим би угледали човека бежали у зид. Ласица је хтела да се освети. Кад је, оно јутро, девојчица приставила џезву (шербетњак) уз ватру да кува каву, ласица, потајно дође, побљује се у џезву и каву отрује. Од тога би се људи — да им не дође лекар у помоћ — потровали.“

„Домаћин, да се неби још који пут ово догодило, побије мачиће, и лашчиће однесе далеко од куће и остави их; није их смео побити, јер се бојао ласичине освете. Ласица се после није виђала: или је отишла, куд год, далеко, или је мачка удавила.

„У нашем народу — у Херцеговини постоји добро мишљење о ласици. Ако се с њом добро поступа, она тамани по кући мишеве, пацове и т. д, Сељаци је поштују и за то, што може да утамани и отровну змију. Народ је сматра као чисту и бистру животињу. Они веле: кад се узме кожа од беле ласице и посоли се да се омекша, па ое направи кеса за новац, онда у њој „неће никада нестате новада.““

Исти, који је ово доставио, послао нам је и ову ниже причу, која је тамо распрострта и која, и ако није, можда, све овако било у истини, опет има у њој нечега, из чега се види бистрина ласице. Прича је ова:

„Сељаци дођу па ливаду да косе сено. Косећи нађу малу лашчад на гњизду, сдкрију их да виде шта ће ласица чинити, јер она тада не беше код својих младунаца — Они ту попели један каблић с млеком за ужину, и везали га конопцем за једно дрво, тако да каблић с млеком висаше. — „Ласица дође на гњездо, но не нађе своје лашћиче. Тражила их, али узалуд. Намисли за то да се освети оним људима на ливади, јер је свакојако увидила, да су они морали узати. Докраде се до дрвета,

попне се уз њ, спусти се по конопцу о којим висаше каблић, стане на ивицу од

каблића и побљује се у млеко, те га тиме отрује. Међу тим људи однеше лашчиће опет на гњездо. Ласица, кад тамо дође, види своје младунце и обрадује се. Одмах се врати на оно дрво. Прегризе конопац, каблић падне и све се млеко проспе. Но да неби и мало млека у каблићу остало, она се спусти доле подвуче се лодањ и изврне га тако, да се све до капи морало просути. То је све урадила за, то, дн се неби људи, пијући оно млеко потровали“ Доставио А. 3. Све ово може врло згодно да се употреба при предавању о ласици, нарочито кад се говори о њеним умним моћима — како је | она паметна. У.

за ћањи