Учитељ

151

моли Богу, па онда, пошто то изучи,

да га окупа, повије и подоји. Па што.

онда да се не смејемо и не чудимо школи, кад она у нези и развићу народнога живота пође наопако обрнутим путем % И кад мајка не би допустила, да њено дете умре од глади док научи неку молитву, зашто би школа допустила да варод њен умре учећи оно што му никако и не треба за живот или треба али само у доцнијем и даљем животу његовом ' Школа дакле мора да држи онај ред и све оне потребе у њему што се јављају у човековом развитку једна за другом и једна из друге. У природи нема скока, веле природњаци. Школа најмање сме и треба да га чини. Развиће народно јесте развиће органско, животно. И школа ваља, тако и да га уреди. Између школе и мајке само је та разлика, што мајка непосредно даје рану детету своме а школа оспособљава. да народ до ње дође; дакле не дајс непосредно, већ то чини посредно. И која би школа пореметила овај ред и избацила из свога програма оне прве основне потребе народне, средства за живот, она би потпуно личила на ону мајку, која би почињала негу свога сисанчета с молитвом па ишла к сиси, место од сисе молитви, или која би се задовољила с молитвом само, па му сисе не би ни давала....

Очевидно је дакле шта све школа има да обувати. Очевидно је да она треба да свати живот народни као живот једне живе јединке, и да у себе унесе оно, што је потребно за одржање живота народнога, и то оним редом и с оном важношћу, коју разне потребе имају за њега. Што је потребно за одржање, за живот, јер, као што напред

рекосмо већ, само се онб и тада може развијати даље и напредовати, што живи, и кад се одржава. По томе школа на првом месту има да обувати земљорадњу, сточарство, воћарство, баштованлук, винограде и ливаде, кућни живот и ред, породичну срећу, све занате и вештине, науку око себе и науку свога тела и духа, па онда општину и државу, народе и васелену, филозофију и религију. Помислимо да мрави нешто имају школу. Шта бисмо ми сада рекли о њима, седећи крај мравињка, кад бисмо видели да им оне почињу „васпитање“ свога народа с планетама и звездама, морем и рибама, . „створењем света“ и неким Адамом, Исавом, Језекијом и Сарданапалом њиним. разним земљама и народима, слоновима и камилама, како се зове које дрво и камен, како се звали сви њини праоци, итд., место да им покажу и уче прво како да се споразуму између себе, како ће да живе заједно, како ће који шта да ради: како ће неки стражу да чувају, како ће други путове да прави трећи куће и разне одаје у њој, како ће четврти рану да граже и довлаче, пети јаја да износе на сунце и уносе и доје оне младунце што се излегу, како ће да познају кад ће киша и зима па да беже унутра, и тако даље ! ЕН Е ~

Попео сам се у облаке. О њих видим сву српску земљу. Плашим се од онога мрака самртнога, који је'у оних крајева што су на ударцу спољним ветровима и граду, па бежим у Србију. У њој има до два милиона Срба и Српкиња, великих и малих. Само два милиона, према силним милионима других нарбда. .. Видим она места ра-