Учитељ

158

— пардон! ја вам не казах на, првом месту — осми причају, — ах, мрзи ме да вам кажем ! Не смем да га крстим правим именом, а мало је да вам поменем његово обично име. То су првобитне Фантастичке човекове слике и погледи на велику ову природу и живот око нас, и то се још данас предаје деци као „наука“. То су приче о два света, од којих ни један не постоји. Један у прошлици, који се „разговарао с Богом оцем“, други у будућности „вечни“ који ће „доћи“. Појезија, тамо, појезија тамо ; машта људска створила обоје да објасни себи како тако мене и велики живот природин. И данас кад је наука потпуно у стању да објасни сав живот њен и све мене у њој ова се појезија људска, ондашња, данас још предаје под честитим именом науке! И то видим свуда и на првом месту. То су вам све немогућности и чуда, које ће доцније и здрав разум и наука да обори =. ДАО СВИ они написали то у „школске књиге“, или натерали децу да их сами направе („диктанда“), па из њис уче наламет. Видим грдну муку док се то научи, а кад се „научи“ опет се ништа не зна. Видим само оне повеће, да олакшавају себи ово памћење разумевањем. Што ниже, то све веће неразумевање и говор без мислћ. А у главноме свуда, то исто. Речи и неразумевање, ето то видим озго. Изузеци су сјајни, али ми се мало сјаји.

Гледам како у такој магли и забуни, свађи и мржњи, проведу по неколико година они Срби што уђу у ова места, па једва чекају време да изиђу. Гледам с чим излазе, и шта ће да буде од њих кад изиђу. Ено видим једна

мложина од њих иде кући онака, кака је од ње и дошла. Ено видим другу „бољу“ мложину, где се враћа у живот да у њему рачуна „интерес на интерес“, што је у школи научила. Ено видим једну малу гомилу што се креће да иде да се спрема те да и она после учи овако ону младу чељад српску, што у ове храмове дођу, и једну другу повећу, која се креће у једно скромно „жилиште“ што се зове „државна служба“. И, сем неких још, који (пре времена) оду под земљу, то су сви куда се ови „образовани“ Срби разилазе по земљи и животу своје отадбине. И код свих видим једну крупну особину, једну голему карактеристику коју носе собом, једну ужасну ману, која је најстрашнија од свих: то је стиђење и либљење од рада. То је нерад и лењост. Турци, ако су нам икоје вло учинили, нису нам веће, но што су нам оставили у наслеђе пашовање. Чим ко добије готово парче леба да

би своју крв и снагу могао употреби-

ти на образовање мозга и промишљеност, он се назове паша, велики или мали, и отпочне да пашује. Видим целу културу и цивилизацију, како се подиже и подигнута радом и умом; па кад видим овај нерад наш, и кад видим раслабљеност умну — неспособност да се акта ватају, и да се из даљних узрока и сложених спла рачуна на још даље и вечне последице, те да се ватају вечни природни закони, и користује моћним силама природним: онда — онда би волео да могу да се претворим у анђела па да спнем озго јаком светлошћу, те сви наши да виде ту своју бруку, и да се по тој светлости потраже ставе по којима ћемо да