Учитељ

188

вољи; докле би иначе умро, можда као | оно, што је требало да буде језгро доброг

какав непознати правник.

После овог потребног објашњења, да се вратимо на саму ствар.

Па какве су баш оне одличне епособности, које могу ђенијалну главу толико ВИсоко уздигнути над сувременицима 2 То су прво нека позитивна знања. Јасно је да нико не може размишљати, нити резоновати о стварима, о којима никада ништа није чуо; морају му се бар дати основи за његова испитивања, а ти су основи истоветни са онима, у школи и животу стеченим.

Осем тога ђенију је потребно, и то је најглавније, да уме своја знања оштроумно употребити, да је вешт применити какво опште правило на какав специјални случај и обратно, да уме из особитих случајева, извести опште правило.

Сваки ће признати, да код позитивних знања, самих по себи, не може бити речи о природним даровима. Дакле претходно остаје само питање, да ли би дар било могућно постићи васпитањем, као ч да ли се ова способност код свакога човека може подједнако усавршити, управо треба, доказати, да су духовне способности исте код свију нормалних људи.

Али ово није баш никако погребно доказивати; то се искуством потврђује, јер нека, се обичном човеку престави нешто као што треба, он ће то разумети. Према овоме могу сви људи о истим мислима мислити, дакле могу имати 9 овом погледу исти таленат. Раздика је само та, што је ђеније у стању да зачне неку мисао, докле је обичан човек само кадар, да о тој зачетој мисли даље размишља.

Ну сад, шта је то било, што је каквога човека оспособило, да измишља нове мисли, а овамо се чини да је то другима немогућно 2 Да није то била каква тајна. природна сила2 — Не! То је било васпитање, које је онога првог учило, да логично мисли, које га је руководило, да свој дух управи на одређени предмет и да овлада својим мислима. А баш ово последње јесте

А ла дрие—— 5

|

| ховог народа.

васпитања, и што је најтежи задатак васпитања. Јер су њему највећи противници лењост и мир, што на жалост сувише много годи нашем телу и духу. Као год што би свет потонуо у празно ништа, кад би се у њему тасио живот и покрет, исто се тако ни човек никада не би могао развијати, нити усавршавати, ако не ради на супрот урођеној тромости свога мозга. С тога је најпречи задатак васпиталке вештине, ако жели ђенија да изради и створи: ојачати човекову вољу и учврстити његов карактер. — Један битни Фактор, који васпитању у овоме врло много помаже, јесте потреба. Она приморава човека, да свој дух напреже. Из напрезања ће се поступно развити навика, а навика постаје човеку у толико пријатна, у колико је он буде одржавао само својим унутарњим задовољством. Из ове се пак околности лако може извести одговор на питање: за што се из сиромашњих класа народних јавља толико несразмеран број великих људи, ма да је богаташу дата за то много згоднија прилика. Тако и Дарвин учи, да је нарочито била невоља оно, што је човека увдигло изнад животиња негове врсте: природа му је дала много незнатнија, оруђа за, одбрану против спољних утицаја (у борби за живот), и њега је потреба приморала, да цео свој инстикат посвети своме самоодржању, да не би постао жртвом убиствених елемената.

Други такође доста, значајан помоћник и савезник васпитања јесте частољубље, али које се тек самим частољубљем развија. Частољубље је само онај покретач. који по неке, па и богаташе, и то њих нарочито на рад гони, јер ово само себи мора рећи :

„без вредности нема цене“. Частољубље је једино, које је многима (који су иначе задовољни мирним и корисним положајем) утисне у руке оруђе, а у главу мисли: да се радећи и мислећи подигну до високог и угледног положаја и да такође њихова имена буду увршћена међ херојска имена њи(свршићеЕ бе.)