Учитељ

Да би се Шпартанци потпуно научили да живе сасвим подједнако, Ликурго је наредио да сви заједно ручају и вечерају на заједничким трпетама, а не сваки код своје куће. Сваки је морао да дође у одређено време, кад се руча или вечера, па и краљ тако исто. Ови еу ту доносили жита, сира и др. што треба за рану, а и по нешто новаца, да се купи што је нужно Ту је доношено и оно, што је ко уловио. За једним столом било их је по 14. Тусу они разговарали о разним стварима, а деца су их слушала. Најмилије њихово јело било је црна чорба (од свињског меса, сирћета, крви и соли). Њу дурги људи нису могли да једу. Једном је у Шпароту дошао неки Краљ из лругеземље, и затражио да једе. Они му изнесу црне чорбе, али он је није могао ни да окуси, чудећи се како они то могу да једу. Они му на то рекну :

„Није то никакво чудо, нама је слатка ова, чорба, јер ми се најпре уморимо радећи“. — Иопричај то ти!

Све ово, што је Ликурго радио, није било по вољи богаташима. Њима је криво било, што их је он изравно са сиротињом, и због тога једанпут на сокаку навале на њега камењем, те он морадне да побегне у цркву. Један га младић стигне баш на црквеним вратима, и удари га штапом једним по глави, те му истера око и раскрвави га по образу. Ликургови пријатељи, кад за све то дознаду, дођу код цркве, у којој је био Ликурго, отпрате га до куће, а младића оног ухвате и даду га Ликургу, да чини с њим шта хоће. Али Ликурго није хтео да му се свети, што му је истерао око, већ га је лепо држао код своје куће, пе рекавши му никад ни једну опору реч. · Кажи то ти!

Кад се код Шпартанаца родило дете, они су га предавали вештим људима, као што су код нас лекари, да га прегледају је ли здраво. Ако је било болесно, они су га бапали у неку провалију, говорећи : „болесно дете није ни за себе, ни за отаџбину.“ Ако је било здраво, остављали су га његовој мајци да га храни и чува. Ову децу од 7 година држава је узимала од њихових родитеља, ша су их све заједно држали, хра-

нили и чували. Највише се гледало да им тело ојача, да деца буду чврста, јака и здрава. Навикавали су се да могу дуго да булу без јела и пића. Деца су сама чупала траву и трску, и то им је била простирка у кревету. Утркивали су се у брзом трчању; у томе ко може више батина, да издржи, а да че јаукне; у хрвању и тучењу; итд. Носили су лаке хаљинаде. Злраво су поштовали и слушали своје родитеље, и све друге старије људе. Исто су тако радили и са женском децом, да би очвршћала, те да буду добре мајке. — Испричај то ти ! (Пропитивање. ПРСА поновица целога чланка).

Оваке уредбе начиниле су од Шпартанада велике јунаке. Они су волели и да погину у боју, но да побегну са бојишта, или да се предаду непријатељу. Шпартанке, кад су синове своје испраћале у бој, говориле су им: „победи, или умри!“ Једној мајци кажу једном, да јој је син погинуо у боју. А је ли победио, је ли јуначки погинуо, да ли се храбро борио 2 запита она. Одговоре јој да јесте. „Зато сама г — рекне им она — и родила, да уме погинути за отаџбину, кад затреба“: Рат је Шпартанцима био као нека светковина, па коју су са свирком, песмама и у највећем весељу ишли. Управо цела Шпарта изгледала је као нека касарна, пуна очеличених војника, пуна све самих јунака, који су у свако доба били готови, да своју земљу бране до последње капи крви. А све су то учиниле оне мудре Ликургове уредбе, они закони, које је он написао за свој народ.

Кад је све то уредио, Ликурго опет науми ла путује по другим земљама. Али прво закупе Шпартанце, да ће непрестано радити по његовим законима дотод се он не врати с пута. Кад је то учинио, он се крене на пут, и — никад се није ни вратио, умро је у туђем свету. А све је то радио само « тога, да Шпартанци што дуже очувају његове законе и уредбе.

јРУТИЦА Лротић,

учитељ.