Учитељ

178

једини зна какво било, поред оне грдне муке и труда ђачког, који би улагали око преписивања. И сада има учитеља (мени је познат један, који се рачуна за најбољег) који се не служе школским печатаним књигама, но они сами изнакараде и препишу готово ту исту књигу, па онда ту накараду дају и то сиротној деци да је преписују, а госпоцкој и богаташкој деци они сами препиту. И тако преписујући из године у годину не промењено те преписме, оне као насљедство прелазе са једног школског нараштаја на други, док са свим не излапе и не угину. Све зависи од личности учитељеве, и од услова, у којима он свој рад врши. 0 тим условима говорићу на другом месту, а сад ћу гледати да разтумачим то: што су добре печатане школске књиге за децу основне школе, не само боље, но тако рећи и преко нужне од прибележака и писани књига, и од немања никаквих књига, и то башиу оним приликама где учитељи познају и врше своју дужност како треба, и сами не изостају и прате успех и развиће

науке, — а толи код слаби учитеља. Кад неби било школских књига ђачки, — онда би могуће биле само

две алтернативе: Или, да учитељ даје своје записке ђацима, да их они преписују код куће, или да имону школи диктира. И један и други начин има велики незгода за саму наставу. Џре свега троши се некорисно време и од стране учитељеве, а нарочито од стране ђачке, који се осуђују на механично преписивање, у коме су неизбежне грдне погрешке. У том преписивању као у каквим старим рукописима могли би наћи разне редакције

и многобројне варијације, од којих би учитељ могао само стоти део исправити. Све би се те погрешке научиле на памет и тако рећи овековечиле, предавањем од рода на род, т.ј. од једног ђачког нараштаја другоме. — Диктирање је у школи нешто згодније и за ђаке и за учитеља. Учитељ не би морао жртвовати велики део своје мале доколице на писање тих предмета код куће, — и што се продиктирано у један пут појави у више екземплара. Али и ту има много незгода и нахана. |. Учитељ мора да говори полако, и сваки час да вастајкује; јер његови пи-

сци не владају стенографском вешти-

ном, па за то врло често, и ако полугласно и шапатом питају: „Како '“ „шта '“ „нисам написао“ итљд. а 0с0бито где се чују особене именице или стране речи; и учитељ мора по више пута да понавља речи, да прекида говор, и да иоред свега тога буде и сувише погрешака. Писајући механички реч једну за другом, ђаци су не расположени а и забринути, како да сустигну учитеља, те немогу ни да мисле

„и разумеду оно што пишу, и у тако

механичком раду пролази им време у залуд. Нетреба сметнути с ума, да је оних што пишу увек мањина, и да се нигда готово не могу нагнати сви ђаци да пишу ; један нема пера, други хартије, трећи мастила итд. Те тако већина ђака обично зева, ако и неспава, игра се или што друго ради. А то све због тога, што држе да ће доцније од другова преписати, па нашто онда и да пазе у школи. 2. Учитељ мора, као што сам поменуо, да често застаје, да испрекидано понавља исказану мисао у појединим речима, па чак и слого-