Учитељ

вима, те му због тога говор и бива млак и слаб, без икакве живости. О) живом дакле и одушевљеном излагању, које тек може да разбуди ђачку пажњу нема ту ни помена. И ето тим начином школа, која је одређена за живи разговор учитељев са ђацима, претвара се у нему канцеларију у којој се само могу видети погнуте главе ђачке к артији, и чути шкрипа пера. Кад узмемо сад у рачун како је програм наших основних школа врло велики, а овајопет начин диктирања видимо како је спор, —- онда слободно могу рећи, да би нам три четврти школске године отишло на сами тај канцеларијски рад, и онда нам за наставу тако рећи не би ништа ни остало. Но то диктирање досадно је и учитељу, што он даје својим ђацима далеко мање, но што би им могао дати при живом говору и излагању, кКојим тек и утиче на њих, те ђаци и са те стране много губе. Мноти је измеђ нас сами код себе видео, како се парализира говор и мисао кад човек мора да подчини мисли покрету пера, прекидању и понављању једне те једне речи. А добра печатана колска књига све те незгоде одклања ; јер она даје учитељу могућности да с коришћу и подпуно употреби сво школско време.

Све зависи од доброг учитеља. Но зна ли се у нас који су добри учитељи: У нас су о томе још врло не одређени појмови. Често виђамо да се добри учитељи не цене по својој способности како треба, но се још презиру, док се на против слабима даје назив добри, па се награђују и одликују. Родитељи се вазда са похвалом одзивају и о најслабијим учитељима, док су

им деца код њих у школи, а чим дете оде другоме, одмах почну са покудом говорити о старом а хвалити новог, и корети старог учитеља за неуспех своје деце.

„Наша је педагогија још у пеленама“, те педагошке књижевности, која би нам могла припомоћи у нашем раду, и нема. Да се она — педагошка књижевност — подигне и развије, нужни су педагови, а њих опет код нас треба тражити дању са свећом. И ето због шта сваки савестан учитељ наилази на те-

| шкоће при сваком кораку и неможе да

резултата и код своје А шта

добије жељеног добре воље и ваљане спреме. да рекнемо за нас слабе и неспремне Напред сам поменуо да су код нас тамни и не одређени појмови о добром и слабом учитељу, јер ту мери сваки на свој аршин, и сваки гледа са свога гледишта. Ко што многи учитељи држе ва добре оне ђаке, који слободно, о0творено и без муцања говоре пред њима, исто тако и школске старешине увршћују у ваљане учитеље оне, који су од природе обдарени „многоглаголствијем“, који мајсторски изводе испите са својим ђацима, који имаду да забљеште са знањем својих ђака пред поштованим посетиоцима, и да им тиме, тако рећи баце прашину у очи. — Леп и лак говор, ствар је врло добра; но

"нека је учитељ красноречив као Демо-

стен или Мирабо, опет у томе није, и у његовој шарлатанској спреми за испит, — која би требало одавно и одавно да се из наших школа изагна, ваљаност и доброта учитељева. За то су са свим друге врлине и способности потребне. Сем оваки, има их и од друге врсте, којих сва педагошка му-

ж