Учитељ

201

Таленат иђеније,

од

Р- ВАЛТЕРА.

Превод с немачкога.

(СВРШЕТАК.)

Али, казаће ко, ђеније смишља много брже од каквог другог човека ; њега много мање стаје труда његов рад, докле се ми, свакидањи људи, морамо дуго мучити, да што слично израдимо. Па ко ће пам казати, зашто то ђенију иде тако лакорИи да додам још ово: Зар не може навика створити исту таку лакост 2 Зар се баш не може и јачина духа развити постајаним вежбањем до необичне окретности — ако се само човек за то озбиљно заузме — исто онако, као што се посведневним вежбањем телесним брзо постигне „мајсторлук“ Р Да како! Кад бих се задовољио тиме, да се само увек дивим каквом ђенију, а да не тежим за тим, да се с њиме изравнам ; 33иста не бих никад постао ђенијем, јер ако се мисли да је нешто немогуће, замста се то никада ни постићи неће. Дете, које тврдо верује, да нема дара за математику; коме у току учења задатке разврешавају његови школски лругови; такав се дечак заиста никада неће подићи изнад своје о средњости. И тако ово веровање, да човек мора бити потребним својствима обдарен за ђенија, да без природнога дара не може створити ништа велико — ово веровање прави највеће сметње учитељу и његовој намери, да сваком детету развије ђенијалност.

Џа како се ово досадање слаже с природним даровимар Шта се само под овим разуме» — Кад би се хтело тврдити, на, што би човек и приморан био, да се природни дарови налазе још у ембријону (зачетку), па дакле да су само наслеђе родитеља : заиста би се морало врло често догађати, да какав ђенијални отац за собом

тању може лако објаснити, јер се синови великих људи већим делом ослањају на ђенијалност свога оца, да би се могли одати сваком беспосличењу, а исто тако оцевима обично више леже на срцу своје властите студије пего васпитање своје деце. Али што има изузетака од овог правила, и што је н. пр. син великога Хершела, исто тако био знатан астроном. то никако не побија наше гледиште. На против ово само показује, да је отац био великан и као пелагог, и као научник, и да је умео свога сина одушевити за једну науку, у којој се и овај показао врло јак.

Наравно деца личе на своје родитеље више пута, а особито у нарави и душевном животу; па опет ће нам сваки с правом напоменути, да ова сличност између родитеља и деце постаје вишегодишњим заједничким животом младићског грађанина, са, својим родитељима. Ми овде нарочито наглашавамо „млљадићског“, јер ни један узраст не оставља тако трајне ни дубоке утиске у душу човекову, као млалост, кад су чула због новине свију спољних и унутарњих надражаја ос“бито способна за примање и даље развијање. Због тога се не може никад одгајити велики дух у детета, које је још у младости покварено. — Ако

' пропратимо младост свију великих људи, | видећемо да се свуда може наћи какав знак,

који наглашава њихову будућу величину. дар се неће сваки, који с чуђењем стоји пред песничким талентом Шилеровим, одмах сетити појетских речи очевих над ко-

| левком његовог великог сина! А кад би

оставља и ђанијалног сина. Међутим се ово |

дешава врло ретко, што се по нашем схва-

нам ко хтео довикнути: „па створите ми каквог другог Гетеа“. Ми бисмо му одговорили: Дај нам најпре родитеље, који