Учитељ

умемо да изберемо барем највећи разред за оваке прилике, кад немамо салу; него сваки учитељ држи испит у своме разреду, па ма како да је мали и тескобан. Исто тако, не знам, не сећам се, да ли је у план о будућем грађењу школских зграда ушло, да свака школа има и своју салу. А мени се ово јако допада. Ми и онако немамо пространих и повећих локала за јавне скупове, зборове, свечаности, и т. д. итаке би нам по школама добродошле. И школе би саме добиле једно велико добро за себе. Поред испита ту би се држале и светковине о Светом Сави, о Петрову дану и при другим заједничким и публичним приликама. Ту би и наставници те школе држали своје конференције, зборове и договоре с родитељима дечијим. Ту би школа могла за себе да приређује јавна села и беседе, и тако даље, као што се све то овде и чини.

Дакле ушли сте у салу, и таке вам се мисли изазивљу кад уђетеуњу и разгледате је. Деца и учитељи су обучени свечано. Чистоћа, највећа свуда. (И веће бруке неби било но кад би се приметило ма где и ма шта прљаво и нечисто). Ни по чему не можете познати да ли је то „основна школа“ или „гимназија“, или која друга школа. Свуда сви наставници седе у зачељу око столова на којима стоје прописи, цртежи и равни протоколи, па поједини доведе своје разреде и испитују из својих предмета. Учитеља има за разне предмете а није сваки за све као у нас. Целу школу дакле видите пред вама као целину, а појединци њени излазе на позорницу те казују шта је који радио и урадио у тој заједници те године.

На тај начин сви наставници виде сав рад и метод свакога свога друга и користе се они њиме и он њима. Сем тога и публика види све своје наставнике и налази далеко више гаранције у свима заједно но у појединцима. И за саму децу јето не мала свечаност ди виде све своје наставнике заједно. Сећам се како је у нас то и по основним и по средњим па и по стручним, по свима школама ужасно распарчано тако да колегије, заједнице свих другова, и нема него је све остављено појединцима, да раде како сами знају. На тај начин појединци никада не профитирају ништа од других, нити имају прилике за то. А без контроле, или са слабом, може ићи још и даље, у натрат. Мислите да они један другога отраничавају и тиранишу, кад велим да они на овај начин један другога контролишу. Боже сачувај. Сваки је у њих слободнији с овом контролом, но у нас без ње. Ја ни мало нисам пријатељ неких званичних „јасних“ „стротих“ „надзора“ али оваких контрола, где сами другови непрестанце између себе контролишући један другога, и уче један од другога, јесам велики пријатељ. У њих је овако и у „основним“ школама и гимназијама и свима другим школама, сем универзитета.

Још вам нешто јако пада у очи по

"свима школама. Ни у једној школи ни-

сам видао да деца дркћу. Нигде не можете приметити ни страха ни плашење, ни у деце ни у наставника И млого ће те пре приметити кога нервознога наставника да по мало брза и шепртљи, но што ће те ђака приметити да се уплашио. Милина вам је просто

гледати ону мирноћу, смишљеност и %