Учитељ

а то време обично бива у фебруару или другом месецу, дакле, није на крају године или течаја ; и кад се узме у рачун, да се "остава баш за то и подноси, што се не може на одрођено место да иде (а министар тражи да учитељ оде, да буде шес недеља, па онда да да оставку, те да се врати) онда се обистињава навод, да је у овоме члану изливена срџба на учитеље. Ти, учо, можеш бити премештен из Ваљева на Лиси, са Лисе у Сурдулицу, из Сурдулице у Мачву и то све у једној школској години, па ако си иоле старији учитељ и полажеш наду на стечена учитељчка права — онда несмеш дати оставку, јер ћеш их сва изгубити! — Ја овоме члану немогу ништа друто, до да побегнем од њега. Ах, камо срећа, да је овај закон од њега побегао!

Чланом 56-тим. Одређује се да учитељ у случају неспособности добија целу плату после навршене 85 године у служби, као издржавање. Ово би било само онда правилно, да се овај број година тражи и за професоре. Али, када је за професоре усвојена 80-та година службе онда је за учитеље ово прилична неправда.

Ако је законодавце у овоме руководио

68 _

разлог, да се остави мањи број година за веће трудбенихе ; онда је требало пре узаконити 830-ту годину за учитеље него за професоре. Јер учитељ свакад има више посла од професора. Он има све разреде једне школе и све предмете свакога разреда. . . Џа и да није овога разлога, овај број година требало је свести на основу статистичних података, који јасно доказују да је средња мера учотељског живота њихова 94-та година, не службе, већ живота. Ова мера живота сведочи, да је учитељски посао опаснији здрављу од многих других послова. Х

Праведан закључак по овоме члану може бити само у корист учитеља и ово питање, као и све друге неумесне одредбе треба што пре и променити и усавршити.

Чланом 57. као ново, додато је поред осталога и то, да се учитељска служба, изједначује са осталим државним службама, и струкама. Ова новина може бити од користи многима учитељима, који би услед каквих неприлика прешли у другу струку и само је за похвалу. За то је на овоме месту и спомињем.

(СВРШИЋЕ ОСЕ.)

Четири Христове приче.

(Предавање, из хр. науке, у осн. школи.)

Кажи ти, Перо, које смо ми вере2 (хришћанскеј). А је ли, Мито, зашто се ми зовемо хришћани 2 (Зато што је ову веру, коју ми верујемо, проповедао Исус Христос).

Лепо, тако је као што ти кажеш. Христос је казивао да има један бог, кога сви људи треба да поштују. Поред тога, он је још и то казивао, да људи треба један другом да помажу, колико који може, јер само тако могу да се слажу, и де живе сви заједно у друштву, Кад би ви сви један другом само зло мислили, и кад би непрестано један другог само тукли, ви онда накад неби

могли да будете заједно, никад се неби . могли заједно сиграти; и због тога увек треба један другом добро да мислите, иу љубави да живите. Да би ту науку људи лакше запамтили и боље разумели, христос је увек причао по неку причу, о разним стварима. Има подоста тих прича христових, али ја ћу сад само неке да вам испричам, па из ово неколико моћићете да, видите, жакве су биле те христове приче. (Понављање у пропитивању).

1. О човеку који је имао два сина. Једанпут је Христос причао, како је неки

у