Учитељ

302

рећи се јединог средства, за спасење наролно“, као што вели Фихте. — Писад је са свим забацио за леђа оно што је главно, што је најпотребније народном животу, већ је узео на себе улогу да накарадним појмовима кљука родитеље, да им прича само о ономе што се са званичног места тражи, и да и даље шири Формалност. Но осим овога писац не заузимље стално место у овоме питању. Он уводи родитеље у морално васпитавање, па их онда оставља негде, неказујући им ни где ни зашто. Тако мора и да буде, јер је писац био болестан(2) (и сад је) кад је ову књигу писао. Зато би куд и камо боље било да писац није ни узео перо да пише.

2. Оптерећеност школе наставом, — а ту је услугу учинила власт и учитељима и деци — не може да буде никакав разлог против моралног васпитавања у школи. Као год што сам писац вели: „Незнање у васпитавању не може да ослободи родитеље од те свете дужности“, исто тако и нагомилан материјал не сме ла заузме целу школу, све њено време. Ако је министарство и погрешило што је школу оптеретило ипак на учитељима је да то збаце, и да докажу свима ревизорима, а ови министарству, каква је школа у којој се поред оспособљавања деце довољно још утиче и на моралну страну њихову, те би тиме што пре изменули тај терет и тај неправедно натоварени материјал Било је учитеља, а и сад их има у повећем броју, који се старају да поред једнога иде упоредо и друго. Да их није било зар би се данас радило на томе, да се распоред промени, да се пи на моралну страну утиче. Кад би сви

рачунали само на Формалност и садашња наређења, као што то у овој књизи подржава писац, онда би стари распоред још толико година живео, не би се водила брига већа о школи и учитељима нити би се у министарство доводили људи од те пауке. Мислимо да нам неће ово писац спорити, јер све стоји до раденика, а време је да не чекамо све од другога.

8. Породица, по пишчевом нахођењу, квари морални утицај школин нз небриге. Колико је ово страшно за родитеље, и колика, је неправда изречепа овим! дар родитељи, којима је пород највеће благо, неморално утичу на децу (ама знам из небрите!!), и зар има ма и стотог оца и матере да своју депу извлаче од доброга, наводе на зло, да их лдеморалишу 2! дар има у толиком броју родитеља да своју децу уче да псују, грде, краду, отимљу, да су јогунице, лењштине, небриге итд. 2 — Оно свако правило има изузетка, али је овде тако незнатан, мали и ништаван, да се о њему на овоме месту не сме ни говорити с тога, што

и тај изузетак долази из сасвим других уз- _

рока, за које ама баш ни мало нису криви такви родитељи. Криви су они, који стварају те узроке те родитеље неке доводе и на тај пут према своме породу. Али тешко њима! Ми смо тврдог уверења, да готово нигде нема породице, која, како из небриге тако и хотимично, руши морални утицај школин на децу. Ми велимо да оне помажу свој пород у томе колико год могу и колико имају времена за то.

Сад да пређемо на узрок „Сиротиња“, на тај кобни камен спотицања свуда, па и

у овој књижици. (НАСТАВИЋЕ СЕ.)

па ишао

ПРЕДЛОЗИ

који су ноднесени прошлој учитељској скупштини.

Протлој узитељској скупштини, која је била у Београду месеца Јуда, поднесено је више предлога. Ни један предлог није тада претресан због краткоће времена. Остали су сви за идућу — овогодишњу — скуп-

штину. По решењу прошле скупштине све те предлоге износимо на јавност.

1. Предлог г. М. Шумкарца : да сви учитељи набаве књите, у којима би власти на, реверс примале од учитеља молбе, жалбе,

ма ас ал а орао.