Учитељ

брже и сталније утиче на сеоску и варошку децу, која су сиротнијег стања, но на децу богатијег стања. Овоме не треба коментара, јер и сам писац на 27. стр. признаје „да бог даје спротињи велике способности, често веће него и богатима“. Богатство у данашњем добу, а тако је било од како је света, руши моралност хотимично међу својим члановима најпре, а после то прелази и на друге, јер је богатство извор раскоштва, беспосличења итд. а све је то на штету како садашњем друштву тако и булућем. О овоме се може још и више проговорити, али да би били краћи молимо писца да иреврне неколико листова Иет. Педагогике, и да нађе Џесталоција, па нека проучи постанак његове школе, децу коју је учио, и цељ до које је лошао у своме раду, па ће видети, да школа, може а и мора морално утицати и на децу врло спротног стања. Ту ће још увидети и узроке, који су томе сметали, познаће и људе, који су заузимали његове учионице. Још нека писац преврне и неколико листова „учитеља“, па нека на стр. 456 нађе в Роберта Овена као педагога. Ја ћу почети, а писац нека продужи даље зашто па лепо молимо. Роберт вели: „Раденици су — на бреју 200' — радили без воље, а при том немајући доброг домаћег васпитања белу и лењи и неморални. Деца су била несретна, јер су била без икаквог образовања, без икаквих моралних наука; чим би мало одрасла, одмах су их узели у фабрику, где их је чекала морална и Фивичка пропаст итд.“ Да ли су овде криви родитељи радници што депа нису имала, домаћ. васпитање 2 = И код нас нису криви родитељи што не умеју, не могу да васпитавају, што неки чак и „кваре морални утицај школин“, него су за то криве околности у којима живе ти родитељи, и у којима су живели, те немају тако потребне способности да одуже свој дуг — криви су они који су довели многе родитеље до тога. дар ово родитељи воле, и да ли је, пишче, праведно што њима пребацујете кривицу, а она је ва свим другога 2 Ваше резоновање о сиротињи, да смета умном и мо-

ралном васпитавању вреди толико колико кад би вам ми пребацили, у ваш грех уписали, што нисте свршили који фекултет или још и више, и добили докторат, но сте само „уча“

После овога писац прелази на то, како са та сметња у васпитању може отклонити, и чујте како вели: „На првом је месту дужна општина де унесе у свој буџет толику суму новаца за потпомагање сиротних ученика, волико је у истини довољна, да, их (сиротне ученике ) помогне.“ А зна те ди читаоци какав закључак изводи и какав савет даје општини и колика му је та „сума новаца довољна 2“ — „Сиротним ученицима треба давати толико материјала, колико учитељ рекне да је довољно. Тиме се умно васпитање олакшава, деца се чувају од погрешека, јер сирома Петар неће украсти од богатог Милапа плајвав.“ Ето како мисли писац да отклони ту велику и жалосну еметњу у васнитању !

Овде нам писац изгледа врло чудноват и стран човек за ваше прилике, јер по овоме сваки ће закључити да оп не живи у Србији, да није учитељ —- и ако се тако потписао на књизи — да не зна да данас тако и помажу општине своје сиротне ученике. Али оваком и оволиком помоћи од стране општина не сузбија се ни мало узрок сиротиња, која смета како умном та. ко и моралном васпитању деце. То бар видимо, јер је и данас толика помоћ од стране општина. Међутим зна се да сваки рад, било умни или Физички, тек онда се ради са вољом, а по средством тога утиче се на облагорођавање срца и оспособљавање ума, кад су најнужније потребе ту: чист ваздух, пун желудац и слободно време. На против што ми дајемо сиротним ученицима неколико табака хартије, плајваза, пера, књига, и т. д. пружимо им само срество за науку; ако им крче црева, ако спавају у загушљивим уперама, ако. ... и т, д. живе иноћу и дањуу неприликама, онда су им књиге, хартија и др. срества само ствари које деца мрзе и од којих никакве Фајде немају. „Зар онда и ако раде нешто, раде с вољом, и може ли то сред-