Учитељ

и правила, онда су и самостални радници истиснути из школе и њихова места заузели они, који ће само гутати оно, што је већ како било сажвакано. Да наведемо неколико пишчевих речи: „Кад је дошао за, министра Ајхорн (10. Октобра 1840) онда је престало слободно и самостално развиће школе; од тог доба почпње Фабрицирање правила, па још и дан дањи траје. Министар није био никакав педатог, нити се у педагогији што разумевао, пи је ипак одмах учитељима почео прописивати правила, како ће поједине наставне предмете предавати. Већ 20. Септембра 18941. равашље он распис свима учитељима, да у будуће немачки језик, и то што је најпуније из њега предају у свези са читањем, а што се тиче географије, историје и познавања, природе на то да не употребљавају особите часове, него само да се ограниче на читање и објашњавање онога, што се из тих предмета говори у наведеним читанкама. Са овим расписом почиње регулативна, педагогија, и ту је учињен један корак реакцији педагогије. Учитељи нису смели више да се окрећу на педагогију, нити су смели имати обзира на напредак, на своју и дечију снагу, него су се морали владати по расписима, правилима и инструкцијама. Њихов задатак није био више настављање и васпитавање, него слепо покоравање расџисима свога старешине“.

Ове речи пишчеве треба добро утувити. Оне би могле бити врло добра лекција за све па и за наше државнике. Школа није

|

полиција нити окр. суд, ни томе подобна, надлежателства, која могу на један миг министров да раде овако или онако. Така падлежателства везана и уређена сасвим механички можда могу и исписати каквог вештог полицајца и „неприступног“ исљеђача. али школа управљана таким механизмом начиниће од учитеља блесоње а од ђака умне богаље.

Али на жалост у нас се баш пошло тим путем. Сваког месеца јавља се по какав распис, по каква наредба, само да се учитељ што више веже. Чак се наређује по којој књизи сме учитељ предавати а по којој несме. Као да наука није свуд једна- а ка, или као да би учитељ могао узети библију да по њој предаје познавање човека, или ботанику или хемију и др.! Наш министар просвете, који није никакав џедарог, као и онај у Немечкој (само што је онај био министар 1840. а овај наш 1888.) дотерује у писању расписа тако далеко, да, чак учитељ не сме деци давати на поклон ењиге, које није он прегледао и одобрио. Као да би се нашло у Орбији учитеља који би деци од 7—10 година утратили у руке Хеклову „Историју постања“ или Светоза-. ра Марковића „Народну економију!“ Па да, уз колено министру седи наш најбољи педагог, као његов саветодавац и чини се невешт свима тим неупутним делима, министровим. Плод њиховог заједничког рада данашњи је сакон о основним школама, који је учитеља везао од главе до пете.

(СОВРШИЋЕ СЕ.)

Нешто о дисциплини.

(НАСТАВАК.)

Може ли ко учити (васпитавати) другога, и давати му упута за будући живот, ако претходно сам није васпитан, и ако сам не уме собом управљати > Може ли какав занатлија научити свог шегрта, ако сам претходно није вичан свом занату» Може ли

ко волети оне људе који хоћеду сваком да се допадну 2 заиста не. Па кад све ово не може бити, то заиста неће моћи стећи поштовања и веровања код својих ђака онај учитељ, који пред децом једно говори, а у своме животу друго твори.