Учитељ

381

Познати дете своје у свима манирима дечијим — јесте врло тежак посао. Али да би човак увек справедљиву казну извршио над својим дететом, мора добро проучити нарав његову и све његове особине. Па кад је ово потребно сваком човеку (родитељу), о! то колико је још потребније учитељу, који у гомили деце може непознајући ђака свог сваким тренутком неправедну казну извршити.

Дистервег вели о каштигама : „Каштиге или казна дисциплинска срества, непотребна су где је добра настава. Ђак треба да учи с' радошћу. Где има тога, ту не може бити ни немарности ни нереда. А где нема тога, ту ће се морати свакад каштиговати, и никад се неће достићи оно што се жели.“

Да се учитељ неби огрешио о свој позив мора, ово радити:

1. Он мора кроз проучити свако дете, т. Ј. он мора добро проучити васпитање (које дете од куће донесе) и нарав својих ђака, па тек после предузети свој наставнички рад. Почети рад, а не проучити нарави дечије, заиста био би тежак посао. Учитељ, који ово не чини, увек ће наићи на сметње у свом раду, које му ђаци: из безазлености или јогунства ; хотимично или нехотимично чине, и то све зато што држе да тако треба, радити.

2. Деца мораду волетњ свога учитеља. „Да би ово постигао, учитељ мора бити; озбиљан, смеран и смотрен и то не само у школи већ свуда: у породици друштву и на свима другим местима и приликама.

Озбиљност, смерност и смотреност јесу врлине, које сваког красе а нарочито ово треба да краси онога, који је позван, да својим примером и друге учи смерности, озбиљности и смотрености

Учитељ мора да буде смотрен у свачем, и озбиљно да се понаша у свему; он мора да мотри на своје понашање, своје одело, своје речи а нарочито пеовку ; мотрећи на ово он ће после упућивати и своје ђаке да, ово не чине; овим ће он млого више урадити, пего непрестаним прекором и батином !

Учитељ мора озбиљно да се понаша, нарочито код ђачки родитеља, почем понајчешће е' њима у додир долази.

Имали би да наведемо млого примера, 0 озбиљном понашању учитељевом на спрам ђачки родитеља, али ми ће мо да наведемо само два. Први. Једног дана скупе се у неком седу одборници и кметови ради оправке школе. Учитељ бејаше на часу; тек у један мах куцну неко на врати. Учитељ викну: слободно! У једном обретоше се у школи једно десетак људи, али сви под капама — баш ка но у кафани. Учитеља то јако дирну, али им ништа не примети односно капа. Он им само рече: Седте !

Они сви поседаше и седоше једно по сахата слушајући предавања затим одоше,

После њиховог одласка упита учитељ ђаке: Је сте ли што приметили код ваших родитеља, да су учинили а што не ваља да чине кад у школу улазе» Сви ћутаху. Тек после мале паузе рече му један ђак: Ја знам господине! А шта знаш, упита га, учитељ 2 Нису скинули капе! То је! А да ли је то добро 2 Сви повикаше није заиста, није !

Ја сам вам више пута до сада. говорио, рече учитељ, како треба кад видите кога, старијега, да скинете капе, и да их поштујете. Па када треба да поштујете сваког старијег, о! то кодико је потребније, да поштујете школу, и то не само ви, већ сваки човек : школа је свето место: она, нас учи свему што је добро и корисно, казује нам пут нашој срећи, нашој будућности.

Дакле видите : ваши су родитељи погрешили ! Кажите им други цут да то не чине, већ кад у школу улазе, треба да скидају каде.

Сви повикаше : оћемо ! После по сахата пустим ђаке да ручају.

Врло мало времена прође, кад ето ти иде једна гомилица. људи, причаше ми учитељ, погледах и видех, да су то они исти људи, који пре јадног сата у школу долазише. Шта сте ради упита учитељ- Они му одговорише.