Учитељ

школи служе, а ту спадају кратки изводи из граматике матерњег језика, историје литературе, географије, метрике, појевије, стилистике, ортогравије, сваке гране природописа, исто тако историје света, аритметике, теометрије, теорије певања гимнастике, женског ручног рада, дртања, пливања и т. д. Па зашто сам против таквих помоћних срестава ' Да укратко речем зато, што употреба, истих у школи, дакле веза наставе с њима, стоји у опреци са целокупном методиком, кад би и даље хтели да употребљујемо тај неброј књига, неби се смели позивати на Коменског, Русоа, Песталоција ; онда немају моћи и постају бесмислени сви природни закони метода, који природи сходно, дакле развијајући, упливише на дух. Обратимо се мало тим основним правилима природног метода. Ту на прво место долази очигледност. Како се може говорити о очигледности, кад се реална настава веже ув књигу! Пре се говорило: стварна наука треба да је спојена са читанком. То је начело с правом одбачено. Читање се може споити са правим посматрањем предмета, т. ј. пошто смо Факта (предмете или појаве) очигледно промотрили, може се што о њима из књиге прочитати. Али никако не обратно, јер језик — дакле и читање — не даје преставу о ствари, јер су језик и писмена по суштини својој апстрактни, и само су знаци, изрази престава. Из тога се види колико је условљена и ограничена корист целокупног језикословног престављања,

а <= в=—————

дакле и свију књига. Оне никада не могу заменути очигледну, непосредно — стварну поуку. Оне само у толико служе образовању, у колико је читач у стању да њихов садржај себи престави, што само онда може бити, када је читач довољно снабдевен потребним конкретним преставама, да их може ономе тексту речи придодати. (О тога књиге, уз ваљану припрему, могу на сваки начин и корисне бити; али где нема те припреме, оне су неразумљиве. Не треба мислити, да изучавање речи значи и познавање њиховог садржаја. Наше су књиге изводи дотичних наука, збрка од правила, предмета и система. Међутим, по природноме току умнога развијања, све што долази на послетку све то треба да буде свршетак, цељ, а не почетак при васпитноме раду. Природњи почетак чине појединачна посматрања, и дете пре свега треба њима, да се бави. Али наше школске књиге почињу свршетком. Полазити од њих значи натрашке окренути природни ток васпитања. Где су се ове одомаћиле, ту се школски рад мора по њима управљати — њих анализовати и објашњавати. То није правилно, већ обратно. Увек детету треба дати да посматра прави учебни предмет (биљка, геометриска фигура, животиња, камен и др.) и о томе предмету ваља водити разговор. На тај ће се начин из посматраних предмета и појава извести текст, а не обратно. И само такав рад, и никакав други, може бити природан.

(НАСТАВИЋЕ СЕ.)

>