Учитељ

По

пажњу, због чега се многе погрешке ревизору отму.

Но поред овога, целим држањем својим г. Милошевић показао је толико умешности и правичности у повереном му задатку, колико се само од једног ревизора може захтевати.

Ми с наше стране оваковог ревивора само можемо препоручити, а уједно и надати се, да ће се наша жеља скоро са свим испунити и да ће све школе доживети, да за њихов и њи-

хових радника напредак добију ре-

визоре људе, којима и по самој природи рада пада у дужност да врше тај посао.

Не можемо овде ћутом прећи, а да за неколако тренутака не свратимо пажњу наших читалаца на један допис (у 88 бр. „О.“) из Прокупља о ревизији г. М. Милошевића, који пун срџбе наспрам ревизора М. Милошевића напада на његов ревизорски рад као несавестан, неразложан и непажљив.

Сматрајући да је дописника г. 5.

(ровића) погрешно гледиште, с кога на-

пада на ревизор. рад г. Милошевића, нека нам је дозвољено, да на исто одговоримо. Г. Џетровић вели, да „г. Михаило нема одређена мерила, којим би оцењивао овдашње (прокупачке) учитеље. Он је у истим приликама узимао за мерило час успех час ред,“ и за то је узео за пример први и четврти разред.

Наставник четвртог разреда оцењен је „одлично,“ а наставник првог разреда, (г. Петровић) оцењен је „врло добро.“ — Г. Петровић хоће да каже да је четврти разр. оцењен по раду, а први по усперу, и према овом резо-

новању г. Петровића, наш би ревизор могао још бити са свим неразложан. Заиста доста чудновато изгледа рећи ово човеку, који је својим радом све учитеље у округу задовољио.

По нашем мишљењу цело резоновање г. Петровића у његовом допису само је љутња и освета на ревизора за то, што и он није добио „одличан.“ Ми против ове жеље немамо шта, шта више радовали би се, да је се та жеља испунила, али морамо признати, да су и разлози ревизора против те жеље били веома оправдани.

Г. дописник би хтео да каже, да је добио „врло добар“ само за то, „што му није било читање најбоље.“ Није само то. Разлози ревизора што не може дати „5“ били су још и ови: успех у рачуну није постигнут до 20, већ само до 15; из науке хришћанске узет је само „оче наш“ и сваки члан праћен је разним причама, а „десет заповеди“ остављене. Кад се наука хришћанска, у оси. школи (још у 1. раз.) заступа толико, да чак и за сваки члан „оче наша“ долазе доста дугачке приче, онда не знамо што да се оставе заповеди, које су далеко згодније од „оче наша“ да се објашњавају моралним причама.

Ако се дозволи да ве за оцену од учитеља тражи поред каквоће и коликоћа рада, онда заиста се мора признати, да је 1. раз. у Прокупљу могао више успеха дати.

Дакле противу самога рада г. Петровића неби имали готово ништа приметити, али би с потпуним правом могли захтевати, да г. Петровић постигне бар онолико успеха, колико постињу и они наставници, који с мањом спремом и невештије у школи раде.