Учитељ

лике или неприлике, већ су то изнели са теоријског гледишта, са ледишта чисто пе_дагошког. Млоги су о овоме преллогу говорили, али вико није изнео то, како учење из књиге утиче на дух дечији. — Дели све школске књиге на учебнике и читанке. Шта су учебници» — То су књаге у којима је укалупљено све оно што треба деца да науче, ти учебници не даду детету да самостално мисли. Наводи за пример катахизис и историју. — Читанке су друкчије книге; ове су слободније и не вежу дух дечији. Човечанство се развијало поступно и у почетку није имало књиге. Са развићем човештва могло би се упоредити развиће детета; дакле и дет се може ла развије без учебника. Али рећи ће ко, за што да се мучимо. кад имамо срестава, књигу, писменостр — И по овоме као да би требало задржати учебнике. Али кад се узме у рачун, како учебник утиче на дух дечи — требало би га сасвим избацити из школе. Ви знате сви како радо читамо Хекла, али ипак би сваки од нас више волео да га слуша. Књига је архива човечијег образовања и допуна његовог знања, па кад овако стоје књиге у опште, онда тако треба да стоје и дечије књиге. И своди говор на то, да би се могли учебници употребити, али такви, који ће ићи и упли-

висати на развиће дечије, но пошто није.

нико у стању да такве учебнике напише, онда их пеби требало ни улотребљавати, већ сасвим избацити.

Пребацује онима говорницима, који су узимали за разлог неспрему учитеља, и сатжаљује сваког оног наставника, који се држи само учебнига и упустава.

Јован Иванишевић. И противници и присталице књига у основној школи имају на уму дечије знање, које се заснива на памћењу. Памћења има од три врсте: логичко, механичко и вештачко. Логичко памћење је једино умесно; но и вештачко је памћење, које се потпомаже књигом — корисно, у колико могу да послуже као помоћнице памћења а не као предмет учења ; и с тога, су нужни за школу. Препоручује учитељима — односно удружењу — да се по-

старају како за научне збирке тако и за ваљане учебнике.

Урош Блогојевић. Неби требало говорити о томе, какви треба да су учебници, већ би се требало држати предлога — јесу ли потребне књиге или не.

М. Јовић чита предлог и објашњава се са Урошем.

Урош Благојевић. Кад се говори и о томе какве треба да су књиге, онда ђу ија. Ма какве да су књиге, ако учитељ гони ђаке да из њих уче неће бити од користи, али да добра књига, код доброг наставника, може да буде од велике користи — не сумњам. Наводи за пример предавање јеста ственице, гле треба деца после описа и да прочитају оно што им је говорено. Даље наводи тешкоће, тоје би наступиле у вишеразредној школи без књига. Књиге би могде лепо послужити ђацима за време дуже болести и за време Ферија.

П. Никетић. Одговара прво онима, који га нападају за његове књиге, па вели, ја сам штампао моје књиге за децу, па хоће ли их који учитељ употребити или не, његова је ствар. Уверава како су га млоги учитељи на тај корак и натерали. Прелази на предлог. Ово питање, које је овде покренуто није још ни у страном свету рашчишћено, и тамо се оно још проповеда са катедре. Настава треба хармонијски, да развија дух дечији, а то ће учинити кад се очигледност споји са мехапизмом : ово учитељи треба да имају на уму. и онда не смеју бити теоретични већ ирактични. Ми хоћемо одмах нешто да пренесемо на нас а непознајемо још за то земљиште. Наводи речи Доситијеве, којим је хтео да каже Србима, да не треба да лако примају све што је туђе . Даље наводи једног економа теоретичара из Неготина који је по својој теорији коју је добио на страни, хтео да ради поље па је пропао. Дакле, може нешто по теорија — идеји — бити добро али у практици то може да се покаже као рђаво. Нисам за то да се из учебника учи на памет, већ прво да се предаје усмено, па после да се деца упуте на књигу. Доказује