Учитељ

па то или занемарују или овлаш, без довољне збиље, раде. И Христос је рекао : „Отроститв онима што не знају.“ „Лли тешко онима“ вели он, „који би могли % имали да даду, па не дају !“

И за „Учитеља“ би сваки имао и могао по нешто да да. Неки новцем, неки умом, а неки и новцем и умом тек помоћ би била обилна. И тек онда би „Учитељ“ могао, као дело заједничко, да порасте и да ојача, и да почини дела велика, као оно војска, која, састављена од појединих слабих и смр-

тних створова, чини у заједници моћну

целину, са којом се није шалити. Јединице су све немоћне и слабе: само је целина снажна и моћна. Али раскините је, пустите јединице нек иду свака за себе, онда сте растурили и снагу и моћ њену. Ето тако зависи и наше учитељско удружење и наш „Учитељ“ од оних јединица, које улазе у оно тело, што се зове учитељство.

Џа и данас, кад се у редакцији „Учитељевој“ извршују неке измене, што се тиче живота његовог он опет има да се бори с истим тешкоћама. Радова ваљаних мало и читалаца мало. Нека уредништво буде задахнуто ма како жарком тежњом, да се „Учитељ“ изведе на ону стазу, која има да води ономе што би желео да постигне, оно опет не може учинити све, без помоћи осталих. Његов ће напредак у главноме и даље зависити од воље и заувзимљивости његових јединица и свих радника, на народноме развитку. И каке буду те јединице таки ће и он бити у будуће.

У осталом, држимо, да се нећемо огрешити о истину, ако. рекнемо, да је учитељ са школом по готову данас већином остављен сам себи и својој суд-

бини. Недовољно појимање важности

школине, као расаднице образованости и културе, чини те ошштине често пута никакву а, већином, слабу пажњу и бригу њој посвећују. Учитељ сам удаљен је од прилика и свију средстава, која би му посао олакшала. Нови наставни програми изручили су пред њега хрпу материјала, пред којом он данас стоји узбезекнут и хладан чудећи се како ће од тог материјала моћи зидати дату му духовну зграду, без игде икакве алатке. Ни умно довољно јак, ни материјално доста богат не могуће му је да сам себи помогне и он је готово мученик народне просвете. Чезне, тражи уздише и вене, окреће се на све стране, од куда ће му се помоћ указати. Али та помоћ пружа му се врло често у облику худог, окорелог парчета, којим ни себе, а камо ли своје ученике, не може ни приближно довољно нахранити. Пред том несавладљивом за њега препоном, учитељ иди пада у бескрајну апатију и немарност, или оставља то поље свога племенитог рада и са погруженошћу тражи на другој страни извор свога „насушнога тлеба“ Многе учестане оставке учитеља у последње време, доказ су нам за то.

да то апелујемо овим на све пријатеље народнога образовања и у учитељству и ван учитељства, и у Београду и ван Београда, и у Србији и ван Србије, и где их год буде, да сваки са своје стране учини „Учитељу“ и његовим читаоцима све оно што може, па је учинио оно што треба. Апелујемо и молимо нарочито профееоре Учитељске школе, чији морални углед стоји у тесној, органској, вези са важношћу и добрим гласом учитељетва, професоре