Учитељ

ме целокупну науку Христову — јеванђеље између 63. и 65. г. после вазнесења, Спаситељевог, те је због тога и прозват Јеванђелист. Доцније се опет јеванђелист Лука са апостолом Павлом враћао у Јерусалим. А кад је отуда апостол Павле по заповести управитеља Јудеје, био под стражом послан на суду Рим, онда Лука ни тада није хтео оставити свога љубљеног учитеља. За то је и он пошао у Рим за ап. Павлом

Па кад је ап. Павле претрпео и мученичку |

смрт, Лука је такође био с њим, и својим очима гледао страдања и муке његове.

)

Не зна се поуздано, да ли је јеванђелист Лука издахнуо у миру природном смрћу, или је завршио свој богоугодни живот као мученик за Христа. Тело његово сахрањено је први пут у вароши Тиви, пределу Беотији у Грчкој.

Доцније 360 години после овог догађаја, за владе римског цара Констанција, пренето је тело јеванђелиста Луке из Тиве у Конетантинолољ (Цариград) п сахрањено са телом апостола Андрије у јелну гробниду у цркви св. апостола Петра и Џавла.

(наставиће СЕ.)

(Једно угледно предавање из познавања и неговања човечије: тела у ТУ. разреду

ниже озновне школе.)

На телу вашем имаде један део, који је свима људема, па и вама, најмилији. Помаже највећма, да се човек просвети И изучи. Док је здрав, човеку је живот мио и задовољан, јер сазнаје њиме многе природне и вештачке красоте, а ако се разболи и онеепособи за рад, онда је живот човечији, и у највећем богатству и изобиљу, сама жалост, туга и очајање. Шта мислите, који је то део на нашем телуР —

Да, то је око, 0 војем ћу сада да вам приповедам. —

Нема, ни једног дела на телу, који човек толико воли и чува, као око своје. „Очију ми моји“ заклињу се људи, као у нај-

веће светиње своје после Бога. А како и.

да не би, кад помислимо од колике су нам велике користи очи наше. Очима видимо из близа и из далека све ствари око нас. Гледамо наше другове и пријатеље, шарене баште, китњаста поља и зелене шуме, посматрамо вијугаве реке и горостасна брда и планине, а чешће заустављамо погледе својих очију на красним

сликама и другим дивотним украсима, које је вештина човечија израдила, И, гдедајући их, обузимље нас неко необично пријатно осећање. Очима прегледамо књиге, те из њих дознајемо многе корисне ствари, и тако душу нашу просвећавамо, те тако постајемо све разборитији, паметнији и мудрији. Осем тога чешће подижемо погледе наших очију са земље, која је пуна свакојака и добра и зла, у недогледне даљине небеских просторија. и тамо гледамо плаво небо окићено сјајним звездама, преко кота шетају два велика небеска светлила: сунце и месец. — А како је ономе, који очију нема, нема вида свога2! — Он за све то не зва ништа, јер не може да види, научи што шта врло мало, па за то му је и живот мучан и чемеран, те га за то љуто куне и нроклиње-

Да би ви сазнали о оку оно, што треба да знате, те да би тако очи своје могли чувати од свање шкодљивости и одржати здравље вида свога, казиваћу вам сада о оку, што треба добро да слушале и памтит 9.