Учитељ

ште да по њима удешавају свој утицај на тај природни развитак дечији. Природни развитак врши се сам. Ми имамо да му помогнемо. Да му помогнемо, а да му не смећемо, ваља да знамо онај ред, како се он сам врши. Да савнамо тај ред идемо у науку о развићу његовом. Тако, видимо, да практика води у теорију, а теорија у практику. Једно је без другога као лечење без науке медецинске и наука медецинска бег лечења. Прво је шарлатанерија и шлендријанизам; друго је празно теорисање, које води у шпекулацију: Прво је чинити а не знати; друго је знати а не чинити. И једно и друго је полутанство, које не ствара ништа честито. А без стварања нема бољитка; нема тековине ни умне као год ни материјалне. Стварање повећава имаовину народну. И што је оно веће и силније; то ће и благостање народ"но расти силније. Не стварајте“ ништа, тотовина ће се потрошити и нестаће и вас и ње. Кров цео живот људски и животињски видимо да влада принцип: знати нешто, подесити се према, томе и умети овладати тиме, створити нешто. То чини ону практичну вредноћу, која даје вредност појединим људима у друштву, а животињама служи на одржање. Прокуните слободно сваку лењштину у друштву, као год и највећега глупака! И ономе, коме је задатак да се бори против глупости, нека му је исто тако задатак да се бори и против лењости, и још више! И једна и друга. црта карактеришу народ на примитивном ступњу развитка, на коме се и наш налази. Култура их тек брише и претвара једну у вредноћу А Аругу у интелегенцију и цивилизацију.

А култура је рад, у који се улаже нашега духа што се год може више.

Да учитељи знају и умеју да овладају својим послом и стварају нешто, на то им служе, поред њине школске спреме и праксе, још и „Учитељ,“ Преко њега оће, да саопштавају своје ми сли један другом о појединим појавима школским и да казују вештину с којом који врши извесне утицаје на децу и води њин развитак. А кад погледнемо листове „Учитеља“ видећемо да свега тога нема или има веома мало. Судећи по томе рекао би човек, да и једнога и другога у нашега учитељсвога света има врло мало, и даје у практици завладала нека ужасна монотона рутина, у идејама неко чамило. Сваки број „Учитеља“ сведочи то. Сваби је огледало правноће, с којом се учитељи одликују. „Учитељ“ би морао престати, да му није помоћника, са стране. Ко се јави, казује и теорћску и практичку спрему, с којом данас учитељство влада. Она се зове неспрема. И страва нас хвата да помислимо, да учитељство (6 тако мало особина васпиталачких располаже. Ни спреме ни вредноће да се она казује и по: правља. Само ћутање и мртвило. „Да оремо као што нам је и бабо орао. Та ужасно конзервативна црта нашега народа карактерише и учитеље његове,

Поправке и бољитка нема. Онда се по-

тражи узрок томе у другом нечем и ускочи у област у којој смо још већи површњари. И онда се производи дар-

мар, који смо скоро имали пред очи-

ма у нашем сопственом народ. Заборавља се да је узрок томе свуда и у свачему, и да само може бити питање: где је више а где мање. И онда се ста-