Учитељ

39

два да зна и једну јоту из те големе области од факата и начела“

„Ето колика је и кавва задаћа народног васпитања и просвећивања, па ипак наша весела просветна, интелигенција, она блажена средовност, онај прости реципијенат модерних и модних заблуда, ступа на том пољу сасвим сигурно, као да су у њеној руци кључеви од те проблеме над проблемама ! Ах, како је блажено незнање!“

Не знати апсолутно ништа о свему, чиме се п како може народ један васпитати и просветити, па шта више немати ни толико знања да се то не зна, н разметати се са саћушним и недотупавним фразама, које апсолутно немају вредности ни у каквом, а камо ли народном васпитању и просвети — не знати то нешто је, то што далеко спушта умност наше просветне интелигенције испод умног нивоа и најпростијег српског сељака |“...

Сад је „у потврду овога“ навео речи „једнога, од највећих дапашњих мислилаца:“ . „што један са неком свешћу изусти, то понављају стотинама хиљада других без икакве свести, само с тога што чују и виде да и други тако раде., Тако је у људском животу на свима преплетеним пољима и акције и сазнања, не само у нас, но и у целом свету. Људи мисле и раде онако исто по моди као што се по модии одевају онда вели: „Така је судба интелигентне“ средовности на свима, замршеним пољима, па разуме се, и на васпитно — просветном као најкомпликованијем. Онда вели, да су неколико преставника, наше педагошке учености“ повикали на „старо школско фразирање и брбљање“ и осудила га као „механизам“ а препорули ново фФразирање и ново педагошко брбљање, као нешто чиме ће се народ просветити и васпитати!“ И то, вели, што су

они рекли можда с неком свешћу, понавља данас без икакве свести цела руља тако зване педагошке и у опште просветне интедигенције наше, а нарочито „невјеже“ ревизори који су ту заблуду(д) примили само по чувењу чак из десете руке.“ Сада. је осуо све саме нападаје на ове „невјеже“ што потржу ову реч „механизам“ као „кебу“ иза паса, кад је то „заблуда“ „за коју они знају само по чувењу,“ и упушта се у доказивање, да цео духовни ради јесте механизам и да друкчије не може ни да буде, и да је по томе „заблуда“ и говорити противу некога механизама у школи. „Процеси мисли осећања не могу се друкче никако ни појмити но као процес механичед.“ Све се своди на механичке покрете не изузимајући из тога ни мисли и осећања, наша.“ По томе писац доказује да механизам, „с којим су нам се ове незналице и наивчине на главу попеле“ и главу пробиле,“ нема нигде у свету „па чак ни у молитвама на туђим језицима.“ (!)

„Ето тако је истински значај механизама. у настави у колико се и како може о њему говорити.“....

„Да не идемо даље, човеку се морају, што но реку, црева преврнути гледајући н слушајући како разне наивчнне и незналице мућкају својом празном главом по толемој и мучној области народног васпитања и паставе, трошећи на којекакве безпослице крваву народну зараду. Пустимо их нек и даље замућују природни разум наше омладине својим празним бенетањем, јер је то манија овога покољења (2), од које само време и горко искуство може излечити,“

„Оволико о ревизури у опште,“ а сада је прешао на ревизора, шабачкога округа, где је у главноме све ово исто и за њега

( рекао и учинио онај предлог, који ми још

у почетку споменусмо.

(НАСТАВИЋЕ СЕ).