Учитељ

па

брене.“ Међу тим ваљало је казати јасно, да се деца не смеду служити неодобреним књигама, као ручним, јер су многи наставници, као највреднији растурачи дечијих и свију других књига, разумели да не емеду никакву књигу деци продавати, па ма им она и не била намењена за ручну књигу. Министарству би била дужност да ову сметњу, у интересу дечије литературе, на згодан начин што пре отклони.

Кад смо овако узгред казали неколико речи о важности дечије литературе, да пређемо на књижицу о којој у наслову реч.

Појимајући важност дечије литературе, ми се искрено радујемо „Јестаственици за, малу децу,“ којој је писац др. Ник Ј. Петровић. Но и ако смо се изјаснили да, треба отклањати све сметње и свима могућим средствима потпомагати развитак дечије литературе, ми ипак не можемо пропустити, да не прикажемо читаоцима, ову књижицу онакву, кадва је она у истини. Ми смо убеђени, да је критици дужност да, добар правац у дечијој литератури треба, да препоручи и потпомогне, а рђав да осуди и сузбије. Пријатељи народног подмлатка, дужни су да у оба ова правца раде подједнако. Полазећи са овога гледишта, ми ћемо ову „Јестаственицу за малу децу“ приказати публици онако, као она заслужује. Рећи ћемо шта у њој вмља, али ћемо казати и шта не ваља. Сад на ствар.

1. Метод у писању. Писац „Јестаственице за малу децу“ није нашао за потребно да му се ваља држати каквог реда при описивању појединих животиња, биљака и мигерала. Он је казивао како је шта стигао, и како му се где шта свидело. Тражили смо томе разлога, и не могасмо га ни у чему наћи. Ако је писац мислио на то, што су деца мала, па им не треба никаква, „система,“ онда смо готови да се сложимо с њиме. Али не можемо да пристанемо на то, да се за деду пише књижица без икаква, реда, управо да се трпају само речи ни реченице једна испод друге, једна изнад друге и једна поред друге. Јер баш за малу децу, потребно је да у књижици има неког природног реда, којим се излажу мисли. Писац

код једних животиња почиње опис са покривачем на телу (стр. 1. 16, 25), код неких са величином (стр. 8, 19 и др.). Па онда бар да остане при описивању, како тако. Али он то не чини, већ одмах умеће друге ствари као : казивање имена мужјаку, женци и младунчету; начин хранења (етрана 9. где усред описа казује чиме се пас храни, па наставља опис); казује усред описивања величипу животиње (страна 36) ит. д. Код биљака и минерала иде описивање такође без реда. Код једних биљака почиње опис са цветом (што је са свим неоправдано, непедагошки и нетачно), код других опет са стабљиком или плодом. У минерала опет почиње опис код једних бојом, код других именом, а свега их је описао четири и то тако кратко, да ми држимо да многи читаоци којима је књига намењена, знаду више казати о тим минералима него што је писац рекао,

Но све ово, што поменусмо, тек је мали део из онога што би се могло казати. Описивање сваког појединог примерка, то вам је голо ређање и набрајање. Нема никаквог прегледа. И опис појединих делова, и храна, и начин живота, и плођење, и кораст и штета, и особине животиња, све је то стрпато у једну свеопшту рубрику. Но и у тој свеопштој рубрици нема ничега интереснога; све је обично и сувопарно. Једино песме „Змајеве,“ које су стављене на крају пошто се свршило све, што се имало рећи, и то код неких животиња, имају мало веће вредности. Ми молимо читаоце, којима ова књижица дође до руку, да узму и прочитају опис, и све остало, ма о којој животињи, па ће се и сами уверити, да овакав метод описивања и приповедања није ни мало угодан за децу. Он је не само сувопаран, него, што је главно, нема никаква прегледа, ни поделе. Кад би нам било мо-_ гуће, ми бисмо овде изложили цео материјал пишчев о једној животињи или биљци (ма којој), па бисмо тиме доказали све што смо о методу имали рећи, и тај начин доказивања био би најјачи,

2. Нетачности. Писац је врло нетачан у изразима. На много места изгледа као