Учитељ

114

зимње дане и ноћи од летњих, и сад стојимо на средини, где је све једнако, где се из једнога излази а у друто улази.

И така мала измена у природи великој, таки мали прелаз, и кака разлика на земљи око нас! Атмосфера је загрејанија и немирнија. Облаци гушћи и силнији. Сунце извлачи воду и влагу из биљака, животиња, човека и земље, те је испарава, а киша и роса дају другу. Једна излази, а друга долази. У тој непрестаној циркулацији воде врше се кемћска једињена других елемената, јер су потпомогнута и топлотом и водом. Отуда рашћење и живот. Отуда она бујност и силина, животна, која се јавља после дугога зимњега мртвила. Отуда она драж и поетичност, која само пролећу припада. Отуда она веселост и чилост која, влада онда у наравима људским, и срцима нашим.

У биља се сокови покрећу, те увећавају тело свога носиоца и истерују нове изданке и нове органе који су му потребни за живот његов. Они истерују лишће и цвет, те да се првим ране и дишу, а другим размножавају и пате. У оној лепој зеленој лопарици, што,се зове лист, врше се најважнији и најфинији животни процеси, а у оној лепој округластој чашици руменој или белој највеличанственија, мирисна свадба природна. Из тога мириса и миловања, из те чудне свадбе природне, изиђе дете што се зове семе, обмотано постељицом или пеленама што се зову род или месоу плода. И из тога чуднога зрнцета, кад оно падне у меку земљу и овлажи га росна вода а загреју топли зраци про-

летњи или летњи излази опет она иста биљка, с које је оно пало, и продужује свој род. И ако је родитељ његов погинуо дотле, у борби за опстанак, она остаје, да и оно порасте и изроди пород те да му се не утре семе.

У животиња исто то бива. Толике животињице, које су преко зиме живеле само као јаје негде у каком скривеном крајичку, сада се јављају у свој живости својој и претрпавају цвеће и препуњују ваздух и прекриљују земљу нашу и њину. Из јајета пролеће ће излећи животињицу, да проживи и да се поигра. Топлотни покрети сунчевих ждрака преносе се и на покрете њине органске и молекиларне те их убрзавају. Отуда она пре. велика покретљивост коју ми опажамо и на њима и у њима. Ове је живо и само мрда. И само велики умор и органска исцрпеност може умирити овај бујни живот. Животиње што су преко зиме спавале устају сад, а оне што су се селиле досељавају се. Природа постаје све богатија и живља. На све стране миле песме животињске и мирис биљни и шаренило његово. Опет нешто, што личи на велику свадбу природну. Природа се жени и удаје: Кени се и удаје се по инстинктима својим изнутра, не имајући ни мало на уму строгу зиму и смрт, која их очекује. А кад она дође, онда се види да је свадба била добродошла.

Из зимњих ћелија, бурдеља и трапова извлаче се људи и размиљују се по улицама и пољима. О њих спада тежак гуњ и мантија као год густа длака са стоке и перје с тица. Све се олакшава и открива сунцу. Досадањи