Учитељ

спори пресеци органски убрзавају се и нарави постају бујније. Дух живљи, али у толико готовији на умор и малаксалост. Умни радници почињу виле да се баве духовним шетњама и фантастичним творевинама, а сувопарне проблеме научне остављају за зиму. Омладина свих шкбла иу свих народа нашега поднебља. још више је узбуђена, а наставници се колебају коме да се приволе царству: или овоме природних расположености, која и њих довата, или ономе од ладне зимње збиље и укочености. И ово је раскрсница, одакле млоги иду у добро а сила њих у зло. Многи знају ове природне утидаје и последице њине па се не боре против њих но само гледају да се регулишу; а сила њих сматра их као крвне непријатеље, као израз неморалности и непослушности, као знак неваљалства, и гледају да се боре с овим. У првом случају иде се с природом заједно, у другом се ступа у узалудну борбу с њом.

У овој великој мбни природној наставници ваља да имају на уму саму њу. Место одвајања од ње и затварања, у собе, наставници ваља да иду у њу и да је показују онима, који су им предати на васпитање. Да иду у њу и да је гледају, јер ће у њој наћи оно, што целокупноме образовању, душевном и телесном, ваља. Ту се најприродније и најпотпуније даје првенство ономе што и јесте прво и најважније а долази у позадак оно што у цело-

•

купном, правилном, хармонпском развитку човечијем и стоји у позатку. Цело тело се крепи: сва чула раде; душа прима на све стране; старе се преставе изазивљу и обнављају; појмови се шире и разбиструју; комбинације умне све су богатије; Фантазија најбурнија, — цео се дух залази у највећем пословању. Тромости учмалости нема; мртвила и телесног по мало нестаје. Све стране нашега живота само живе онако, као оно и природа цела.

Благо ономе, ко уме, док је жив, да поживи! Да поживи детињски док је дете, да поживи старачки док је старац, да поживи мудрачки док је мудрац. Погледнимо ону лепу белу бубу

што испреда свилу. Она живи само јед-

нога јединог пролећа, Колико пролећа, оне не живи !... И ми људи имамо своје пролеће. То је један мали део вечности од неколико десетћна година. Оно друго је од нас одузето. Цела вечност, и за нама и пред нама, остаје без нас. Ми смо само у среди у неколико тренутака. И само известан број ових данашњих пролећа имамо да гледамо и дочекујемо. А колико ће њих још у течају овога затворити очи да више не дочекају ни једно 2.

да то живимо и уживајмо ово кратко и мило пролеће, које нам је велика природа приредила и поклонила, и благодаримо јој на њеном чуду и величанствености..... јов. М.