Учитељ
много се ожалошћавао и непрестано је мислио, како би то могло бити да се народ поучи, па да буде поштен и срећан. У то доба кад је Исус Христос то мислио у еврејској земљи живео је Јован Крститељ, који је ишао по народу и учио га да се покаје, т. ј., да се поправи, па да поштено живи. Многи су мислили да је то онај избавитељ о коме је пророк Михеј говорио, па долажаху к Јовану да их он крсти. Јован их је крстио, а они су му казивали све што су згрешили, и обећаваху се да, више неће грешити. Кад је Исус чуо за Јована Крститеља, дође и он к њему да се крсти. Јован је познавао Исуса, па му је казао: „Како то да ја тебе крстим > Ти си старији од мене и више знаш, па је праведније да ти мене крсташ и поу"чиш како треба да се живи.“ Исус му одговори да то не би било праведно, јер је Јован први тај посао започео. После ових Исусових речи Јован не имађаше куд, већ врсти Исуса. Тада је Исусу било 80 година.
После овог крштења Исус се још више учаше и још више мишљаше како се може народ поучити: па да верује у једнога Бога ; да са свима живи у миру и љубави; да један другог не напада и не мрзи; да сваки воли оно што је поштено, добро и лепо, а презире оно што је зло и ружно; да сваки зпа, шта је правда а шта кривда; и т. д. Кад је Исус Христос све добро изучио он онда пође по народу и стаде му проповедати своју науку. Он је изабрао себи 12 ученика, па их је научио како треба да живе, како да се владају и како да љубе Бога. Ови су се ученици прозвали апостоли (проповедници) а то с тога, што су ишли по народу и учили га о свему ономе што је њих Исус учио.
Исус Христос казивао је своју науку у беседама и причама. Приче Исусове нису разумљиве, јер у њима се једно говори, а са свим нешто друго значи. Овако је Христос морао да прича, јер међ народом који та је слушао било је доста и противника, којима није била мила Христова наука и који су одма трчали намеснику и облагивали Исуса. Ко је био паметан, он је мо-
121
тао да разуме Христове приче; а ко је био прост, па није могао разумевати, он је питао онога који зна. Христос је само својим ученицима казивао шта значи ово а шта оно у његовим причама.
Поред других прича Христос је причао и ове: о сејачу, о зачељу, 0 милостивом Самарјанину, о послушном и непослушнох сину, о Митару и Фарисеју, и о слузи који
· долази с поља.
1. 0 сејачу,
Ову причу овако је Христос испричао: „Изиђе један сејач на своју њиву да је посеје. Кад је он сејао, једпа зрна падоше у крај пута, па их тице поједоше. Друга зрна падоше на каменита места, па изни-
· коше ; али како није било доста влаге, то
врло брзо повенуше. Трећа зрна падоше
"у трње и изникоше, али их доцније трње
угуши. Четврта зрна падоше на добру земљу, и донесоше род које по 80, које по 60, а које по 100 зрна. — Ко има уши да чује нека чује.“
На ову Христову причу личи једна друта прича :
Био један старац по имену Никола, па је имао 6 синова. Старац је био врло поштен, паметан и вредан човек. Он је знао да човек може бити срећан само онда кад је поштен, паметан и вредан, па је с тога, непрестано своје синове учио какви треба, да буду. Често је он њих скупљао у вече око себе и говорио им шта је добро а шта зло, шта треба да раде а шта не треба. Ти његови синови звали су се: Стеван, Драгутин, Милутин, Урош, Лазар и Милош. Они су слушали шта им је отад гогорио, али не једнако. Стеван је само слушао, али никад му очеве речи нису остајале у срцу, никад није о њима мислио нити је радио онако како је отац говорио. Вечерас му отац прича и учи га како треба да се влада, а он сутра дан иде па се туче с друговима, ружи се с њима и краде где год што нађе. Отад више пута уздахне па му каже: „Еј, мој синко, моје ти речи уђу на једно уво, ади ти на друго одма изиђу. Ти немаш срца за добро, већ само