Учитељ

208

му купују лутке и играчке, како га изводе у башту, поље и шуму, и како му све показују, и разговарају се с њим, мучно још ла се назове нега. То је више само помоћ. Реч нега у нас је у опште доста незгодна, и ми би је којекако оставили код тела: пега тела човековог. Али „нега духовна“ врло је рђав израз. Највише, може да се каже: нега чула, али и то се опет односи више на органе саме, а не на њину радњу. Млого је јачи и тачнији израз: развијање или развитак духовни, и ми не внамо што је писац бегао од овахо лепих израза.

Но ово је више језична омашка, а ми имамо да учинимо једну млого већу замерку. Не само овде у овом првом, да кажемо, параграфу, него у целој књизи писац се служи овом формом исказивања. Он, и ако је за развијајући начин, и ако га мајкама и „вишим девојачким и учитељским школама“ препоручује, он је сам скроз догматичан ин катехетичан. Он свуда напред изрече одредбу, правило, па та носле овако доказује и објашњује. То значи најпре ствар замотати, па је после размотавати. То је тако, као увести некога место у светлост, а оно у помрчину, па му у мраку показивати поједина светлуцања. То значи толико исто, колико рећи: ви читаоци немате толико памети да разумете и сами увидите нешто; ви морате ла ме читате, да ми верујете и да ме слушате! А да писац, или ко други, не рекне да је ово маленкост, да је то ствар само наша субјективна, ево да наведемо шта о томе вели један од највећих сувремених Философа, Спенсер '. Он каже: „казивати нешто напред, то се не зове упућивати некога да посматра и мисли сам, него градити од њега простога примаоца,

' Ко зна немачки иди Француски, и ко се више интересује за васпитање с научне стране, томе топло препоручујемо два изврсна, дела о васпитању: Негрђегћ брепзет, Фе Еглећипг, и од А. Ватт-а, Етлећипе ај5 Уулазепзесћа , „Табегпабјопаје уззепзећа Нсће Вђђобћек“.

туђих посматрања, а то је поступак, који пре слаби но што јача развиће и самообразовање онога коме се казују, који му одувима ону радост коју осећа дух кад нешто сам изнађе и увиди, који привлачно сазнавање предаје у форми усиљених поука и који, ако не произведе савршену одвратност, а оно насигурно равнодушност и немар.“

Дефингција никад ништа не износи и не казује ако се пре ње не изнесу чињенице, појединости, из којих се она изводи, у којима ве она види. Писац насигурно то и сам зна, кад другима казује. да што је пак при свем том учинио оваку погрешку у целој књизи, то нек он сам каже. Он ће се изговарати да ово није „за децу“ писано. Но ми ћемо лако одбити то извињење кад му кажемо: да је метода, по којој се некоме духу казује нешто што он не зна за све духове једна иста, и да су мајке у том погледу као и деца. Па рецимо најпосле, да се писац овде преварио. рад мајака, што их је сматрао за „одрасле“, и „способне“ за апстракције, и вољне да читају његова сувопарна правила, и склоне да му верују, и готове да га слушају; али где је она друга намена, где су оне две друге намене: „вишим девојачким и учитељским школама“» Да ли је писац и оне који“ се уче у њима сматрао за „одрасле“ и „способне“ 2 Рекосмо, да се он у сваком случају варао, и учинио у овоме знатпу погрешку. Књига му је изгубила овим веома млого од своје јасноће и занимљивости, а приближила, се некој обичној мртвој школској књизи пуној правила и сувопарности, и, да се изразимо мало слободније, постала неки васпитни „катихизис“.

Сад имамо да пређемо на поједине „катехизме,“ те да видимо каке су оне.

(НАСТАВИЋЕ СЕ).

Одговорни- уредник Драг. Топлица учитељ

БРАЉЕВСКО-ОРИСКА ДРЖАВНА ШТАМПАРИЈА