Учитељ

онога пет, и тако намирих потребну суму, Ја пођох кући, па се путом сетих овога, случаја , кад учптељ није могао да скупи два гроша у целој класи а данас деца скупе тридесет динара, па помисли кака, су се изменила времена!“ – Ми доносимо ову белешку, те да виде наши читаоци како свака ситница може блти од интереса, само кад је се сетимо и овако изнесемо на јавности. Овако би и нама и стари и млађи људи могли достављати пуно интересантних бележака, које би врло карактеристичне и значајне биле, како за наш школски тако и наш друштвени живот у опште. Човеку је пута падне по

кака интересантна ситница на памет, па само ако је не прибележи одма, пропадне му. А оне су врло важне, јер се из њих некако најлепше види баш оно што је главно. С тога обраћамо пажњу свима на, ово, и молимо да купе и да нам се шаљу.

Зашто није отишла у калуђерице. Једна, побожна мајка говораше један пут својој ћерци овако: „Драго дете моје, и опет ти кажем, да ништа нема лепше, но да идеш у манастир и да се посветиш Богу.“ Ћер запита : „Па што ти мајка ниси отишла у манастир 2" — „Само из љубави према теби, драго дете моје“, одговори мајка.

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

Поуке о васпитавању деце у родитељекој кући, за обрагованије српске матере и за употребу у вишим девојачким и учитељским школама, написао Др. Војислав Бакић, професор. Ово је дело наградила „Српска Матица“ из накладе Ј.и 1. Остојића. Цена је 60 нов. -— 1 дин и 20 пара. Сомбор. Наклада Миливоја Каракашевића. 1880. Стр. 1—1387.

(НАСТАВАК).

Говорећи о томе „какав је задатак васпитању и казујући шта вреди поштење у човека и у друштву, писац баца један поглед на животиње па вели: „Мивотиња живи само за себе, а не брине се за друте. Кад осети какву потребу (нпр. глад), она не пита, чије је што, него граби све себи , само ако може; она не пита, ко је то привредио, — она не зна ни за право ни за правду. Тако исто животиња не зна ни за доброту срца, по којој би без икакве себичности чинила какве услуге другој животињи, — код њих нема доброчинства ни пожртвовања. оћивотиња дакле нема поштења.“ — Даље вели: „У васпитанога човека има свега тога; у њега

је поштен карактер прва и најважнија, особина , јер та му особина даје лајвише вредности по уважења у друштву.“ Па онда, место да докаже фактима или примером ово, он просто узвикује: „И занста, шта је човек без таких заслуга у друштву > Шта је човек без части и без поноса таквогр Шта је човек без светла образа међу заслужним (!) људима» Шта, је човек без икаква достојанства 2“ .... Како ће мајке, ученице више девојачке школе, ученици учитељских школа, учи-

| тељи и учитељице, да одговоре на све ово,

ми не знамо, а писац па еве то одговара сам овако: „Ваше животиња, него човек !“ — Као што и читаоци сами виде, писац овде сасвим одваја животиње од човека. Он вели да оне немају ни осећања правде, ни доброту срца, ни доброчинства, ни пожртвовања, ни поштења. Данас наука тако не вели. Она вели да све особине које се налазе у човека налазе се ну животиња , само у мањој мери, и да се развитак човеков и животињски врши сасвим по истим законима природним. Према, томе, свега што има у једних, има ну других. Све су особине последице природних закона и узрока, који су потпуно за