Учитељ
222 .
Ову књигу можемо препоручити најусрд- | ним радом. Учитељи! на вас је ред да
није свима који умеју читати, а нарочито онима, који се баве лаким занатима и ум-
помогнете, да се ова лепа књига што више рашири у нашем народу.
_____----= ера
Ситнице.
Заштеви од основне школе данас. О овој теми разговарао је један збор немачких учитеља и дошао је до ових закључака:
1. Данашње време показује напретке на, свима странама. И школа није изостала из овога напретка.
2. Заблуда, да је школа и у умномну моралиом образовању ишла натраг и пребацај, да је она крива за толике злочине и преступе, морају се одсудно одбијати.
3. Главни захтев данашњег времена. јесте, да се ученици темељно образују у моралу и религији, у писању, читању иу мишљењу,
4. Настави из матерњег језика и природни наука мора се дати млого. више и времена и места.
5. Да би ученици још спремнији долазили у школу, морамо се старати, да се подиже што више дечијих башта и забавишта, али што мање „школа“ за малу децу.
6. А да наша омладина још спремнија улази у живот, морамо се што више старати и за продужне школе.“
да што школе не треба да су високе. У једној седници школског одбора жалио се управитељ школа, како су те и те школске собе одвећ ниске, те треба градити нове школе с високим тавапом. Онда устаде један од одборника па рече: „Господине, оно нису ниске собе. Оне би биле ниске за људе, а за децу нису ниске, јер не могу да довате главом“
|
Опомене. Један отац полазио од куће
| негде. При опроштају с укућанима хтеде
да опомене своју ћерчицу да слуша боље мајку, па јој поче причати, како је он остао сироче, како се мучио, како је гладовао и све све. Девојчица удари у плач ца вели: „Је ли, отац, ти ћеш опет да дођеш ; овде ти је код нас боље “1
Варошко знање. Две девојчице ишле из школе па се разговарале. Једна вели: „Мина , помисли да Косара мора да једе кравље млеко, рекао јој доктор!“ Косара запита : „А како млеко једете ви,“ зар не од крава 2" — „Не, ми једемо од мдекакаџије,“ одговори Мина ....
_ Времена се мењају. У једноме немачкоме листу читамо ову интересантну белешву, коју му је послао неко од старијих људи. „Пре тридесет година, кад ја бех у четвртом разреду, дође један пут наш учитељ у школу, па рече: „децо, заборавио сам кесу код куће, имате ли да ми дате два гроша за ручакр“ јер није имао жену, по је ручао у кавани. Ми се згледнусмо сви, и нађосмо се у неприлици. Онда устаде неки Хелд, син побогатијих родитеља, па рече деци, да он има триест пара , ко још има па да скупе и намире два гроша 7 Ни један од нас немаде више ништа, и учитељ остаде без пара. Данас мој син заборавио своју кесу с новцима, на асталу са 30 динара, што је имао да плати школарине. Ја потрчим за њим у школу да му однесем, кад тамо он платио. " Вели, нешто сам имао, а нешто сам позајмио од онога динар, од онога два, од