Учитељ

227

и усавршује оно, што је у почетку вршила и замсњивала религија. Религија је вршила своје на примитиван начин ; просвета то исто чини на начин сувремени. Што је један народ примитивнији , простији и необразованији, то ће он и више подмиривати своју потребу образовну на начин први. Нас дакле ни мало не чуди, што их тако мало има, који ту потребу подмирују на онај начин други, просветом и просвећивањем себе самога. Нити се нама икака вајда љутити на то. На против, ми налазимо ову појаву за са свим природну и констатујемо само Факат који постоји,

И развитак индивидуални потврђује наш овај развитак друштвени. Кад ми читамо. Онда, кад смо намирили све Друге потребе. И ко чита Онај, који је намирно све своје друге потребе. То је дакле један мали луксуз. У отромне срећне мањине је оно постала права потреба. О томе сваки има сила уверења на сваком кораку, и сви ћутећки признају то за са свим обично нешто. Само не знају сви, да је том са свим природно.

Друга је сада ствар: треба ли то тако да остане '

У свакоме развићу има две силе: она унутарња, чисто прирођена, инстинктивна, која гони нешто да расте п да се развија, и она спољна наша, вештачка, васпитна, која помаже или смеће ономе унутарњем чисто природном развитку. И то је она, која је у нашим рукама, којим ми владамо, и којим смо у стању да модификујемо онај чисто унутарњи развитак што се врши сам од себе. И о њему ми само и можемо говорити. Како ћемо само

да помажемо да се ова страна народнога живота развија брже: Шта све да чинимо, те да се она живље развија ' Јер с осталим напретком народнога живота и она ће се развијати и сама, и без наше неге, (јер њу потреба изазива); само је питање времена и брзине с којим ће ово ићи. Као што се старамо за све гране народнога живота, те их потпомажемо, тако треба да се старамо и за ово, за читалачку публиву и ширење просвете у масу преко ње. Јер оно, што нема својих гајилаца и чувара, оно кржљави и пропада на штету и своју и целине. Милован Видаковић и Доситије започели су српску читалачку публику, а Вук народним песмама и Милићевић својим лепим и млогобројним списима дигли су је висбћо. А данашња генерација као ла је произвела неки застој. Ми се у данашњици налазимо у некој учмалости. Дивотно је видети где се пре двадесет година на Милићевићева,. „Разматрања о узроцима пропасти и величине Римљана“ јавило преко иљаду претплатника; данас ни једно дело сем књижица за децу, не може добити ни стотину. Један књижар нам доставља једну интересантност, да он нема више од 200 оних, који су му стални купци за оно што изиђе у српској књижевности, а, годишње му се јави преко три стотине равних писаца са својим делима! Није ли то интересантна појава у нашем умноме животу ' Откуд толики писци, а где су барем они стари читаоци Вукови и Милићевићеви ' У свакој књизи Вуковој наћи ћете самих претплатника више, но што данас и једно дело има својих читалаца. Изгледа да је поли-