Учитељ

ства, да ће се његов умни капитал знатно умножити. Његове жеље, радозналост, воља, све ће то јачати, а све је то баш најјача подлога делом образовању не само умном већ и моралном. То је права основица енергији. На што дакле зарад неке „лепе“ и лажне „смериости“ гушити најдубљи унутарњи развитак и сметати образовању детињемр Ама дете ће постати неумерено, ако му се стане испуњавати свака жеља, па ће тражити и оно што је немогуће, рећи ће нам писац. Али да је ово само празна, фраза, и да у животу нимало није тако, то ће видети сваки. Што немогуће потражи, оно га неће ни добити, и више ништа. С тим је ствар свршена, и ова има једну представу више: да је нешто немогуће. Нема дакле места ни најмање „не испуњавати деци сваку жељу,“ и „не давати му све што затражи,“ и „забрањивати му ма шта, а најмање да „одступи од неког утврђеног реда,“ који су му отац и мајка сковали. Најбољи је опај ред, којим дете само живи. Најбоље је оно васпитање, где је дете потпуно слободно, и чини све како воли оно само. Родитељи најбоље учине, ако само напоменама утичу на њега и чувају га само од опасности и штете, и доводе га у што боље и више прилика где оно има шта да види и да само размишља и пшта. Нека му апеолутно ништа не браме силом свога родитељекора стлрешинства, и нека знају да је то најбоље и најправилније васпитање. Нека забрањују само онде, где се тиче каке опасности и штете.

Иптересантно је да споменемо разлог, за што писац оће да развија ову скромност, „умереност“ и „ред“, те га препоручује родитељима. Он вели: да то, „да не буду никоме на сметњи, на терету својим сродницима и на досади гостима“ !

„Сметати намерно другим људима у њиховом раду и животу — то је непоштено, а не сметати, него намротив помагати им у том — то је поштено. Треба дакле децу усавршавати тако, да ником не сметају хотимично п без нужде, него да помажу свакоме ко се на невољи нађе.“ Тако пи

258

•

сад иставља максиму напред, па онда на њу примењује децу, место њу на децу. Ми га можемо зЗашитати, зар може мало дете намерно неком да смеће или да помаже, онако» како се то међ људима мислир А мајке могу слободно рећи да им овим (као и свима следећим оваким Фразама) баш ништа казано пије, јер, оно што је најглавније: како ће то да „усавршавају“ своју децу у томе, то им није казано. Место свега овога писац само каже да ће то бити „ако се дете почне одмах навикавати на уредност на умереност, јер тако ће најмање сметати“ другима“. Ето толико о „сметању“, а 0 помагању нема ни толико.

Сад пастаје читава празна рекламација, од по листа о томе, како су „уредпост и „умеренос:“ велике врлине, како треба да их негујемо, како рад тога не треба да штедимо децу, да им „на рачун тога“ „угађамо“, да их „заклањамо«“ и „ИизВињујемо“, ако одступе од реда и умерености, и тако даље. И то све опет у самим правилима, без игде ин једног примера, на коме би се што год мајкама казало ново.

Други чланак говори о „послушности“ и „услужности“. Џа се вели: „дДобровољна послушност и добровољна услмужност — 10 су врлине, које се такође још код мале

"деце могу укорењавати“. — „Лепо је ви-

дети послушно и услужно дете. Што год му се каже, оно учини, и како год му се покаже, тако уради, — и то све радо чини. Исто тако оно само пази, шта коме треба, и тражи прилике да може својим родитељима или другом коме учинити каку услугу, и сваки пут се радује, кад кога послужи, особито онда, кад га ко год за то похвали.“ Писац дакле вели, да су то врлине; мотивише по тиме, што је то „лепо видети“; и ни мало се не боји никаке опасности од овога. Ми држимо, да то могу бити врлине само донекле, и то више у одраслих, а да су у деце, докле још пема праве свести о услужности, оне врло опасне; нарочито баш онда, кад се: оне чине „радо“, п кад дете „тражи прилике“ за „услугу“, ито с тога, да га пеко