Учитељ

286

зависно од родитеља >“ дар оно нема, прилике да види своју зависност од родитеља, да је осети, него му то ваља показати 2 И најпссле, за што јенужно да оно ссети своју „слабост“, и да „почне“ увиђати услуге и заслуге родитељске» Мањ само за, то да буде „засвално“! Али неки људи не траже никаке захвалности, по чине свако лобро, за то што је оно добро пио себи; “и ве дају прилике деци ла она осете своју слабост, него их све више кураже, потпомажу, и тако им развијају самопоуздање, уздање у своју снагу и свој дух; и ми држимо да ти људи потпуно имају право, п ла је то правилно васпитање.

Писац вели да „не треба никако дозволити, да се дете похвали оним, што је друви неко учинио.“ Ми не знамо за што то2 дар се ту не види она симпатија измеђ деце, и опа невиност по којој се не дели "туђе од свога, и по којој се са сваким добром сваки може поносити. Једно дете прича с радошћу мајци, како је у школи дру-

го једно дете дало рецимо једпоме сирочету своје старе ципеле, или аљину, или другу коју ствар, или учинило друго какво добро. Дете то лрича с таком радошћу, као да је оно само то учинило. За што сад не треба то „никако дозволити“2 Ми велимо, да треба.

Да писац сувише мари за „захвалност“, то већ читаоци могу знати из све досадашњице. Но при свем том он управ мало говори о њој, по је скочио на зависност и саосећање. (Писац љубав дечију спрам родитеља зове симпатија ! види 35 стр. при дну и 46. десети ред оздо). Ту пак каже. како је лете у неким приликама, н, пр. кад су родитељи болесни, „наклоњено и приправно“, да „родитељима драговољно пспуни сваку жељу“; па вели: „А куд ћеш лепши спег у образовању карактера од овога !- Читаоци ће и сами видети да је ово љубав, образовање срца, а нимало 06разовање карактера.

(НАСТАВИЋЕ СЕ).

понире = о ——

Ситнице.

Једна жалост. Од једнога пријатеља, „Учитељевог“ добијемо једно приватно писмо, у коме нам поопширније описује ретку жалост, која је снашла њега и његову породицу. У њему вели: „Онда кад сам мислио највише да се провеселим, и да учиним оно што сваки своме жели, онда ме снашао тако грозан случај, који је реткост и по чуду и по несрећи. Огстра моје жене, Перса, пошто је прошле године свршила „Краљичин завод“ у Београду дошла је сад о Ускрсу са својом тетком к нама у госте. На други дан Ускрса дођу прошеници из Т. и испросе је. Свадба уговорена за Ђурђев дан. Њен заручник трговац је, М. В. човек врло богат а по нарави ненсказан. Елем честитања и наше радости било је и сувише, све до идућег петка у вече, дакле пет дана. У петак у вече, њу ухвати грозница, у суботу добије запаљење мозга, у недељу буде у бунилу, а у понедељак на велику нашу несрећу у2

сата по подне умре. Ово је занста чудо над чудима. Цео је К, као на чудо дошао на пратњу и испратио је до вечне куће. А ја, сам занемео од чуда, и ишао сам као луд, тако, да сам своје мало опорављено здравље грозно погоршао, јер од тог доба па све до данас рана ми непрестано цури (а пре се била очистила) и имам као неку ватру... Ето ти, шта нас снађе! Што смо спремили коју цркавицу за летос да се мало и ја ни Ката прођемо, после толике њене муке (опа је учитељка) и моје болести, а оно се окрену све наопако. Онде где смо мислили да поред њене сестре и њену фамилију мало обрадујемо и, штоно кажу, уз богатога човека, усрећимо, оно је по нас стигла највећа и најужаснија несрећа, И оно што смо од својих уста откидали те уштедили да употребимо на лечење своје, ми смо га употребили на, укоп свога најдражијега члана .. .“

с ин —_