Учитељ

__ 200

лико, колико је помагао цељи државној. У хришћанству је се схватило тек право опредељење човека, и призната, важност појединој личности. Ова цељ, коју је хришћанство поставило, није важила само за један народ, државу касту и т. д. већ за део човечански род , који се сматра као наравствени организам, где љубав све чланове међусобно спаја.

Хришћанство не одриче истине у наукама и вештинама , оно све прима што му пружају науке и вештине, свет и живот, е да би тиме постигло свој задатак : да васпитаник буде што сличнији богу. Васпитаник хришћанске педагогије треба да сам размишља (') те да дође до истине, да добродетељ хоће својом вољом, а љубав да осећа, својим срцем. Са појавом хришћанства, променила се, дакле, и најглавнија "дељ васпитања. Казао сам да је у незнабоштву човек сматран као предмет, који је удешаван за државу, касту и т. д. и то с поља а не својим слободним радом; док хришћанство сматра човека као слободну личност, која може и треба слободним и самосталним радом, да се што већма приближи својој сврси у васпитању: сличности с богом: као идеалу истине, доброте пи љубави.

Последници хришћанства пренебрегну " суштину његову. Окују и наставу у догме, које су противне разуму, а служе цркви. Овако васпитање видимо у зап. цркви, где га одређује папство и црква. Васпитање је било у рукама свештеничке касте, која је са себич-

1

И ово је врло нетачно. Уред.

2» Није она ни била никад пре тога боља, те

да је они „пренебрегну“. Уред. р регну р

ности и властољубивости своје почела и морално да опада. У то време јавља се народ и држава са тежњом, (јер се разбудила жеља за образовањем, а ово је противно закорелим поповеким догмама), да се чисто човечанско образовање стави на супрот васпитању за црквену цељ. Овим се изазва реформација, којом се тежило да се хришћанство доведе на прве основе, реФормацијом се је понова добила самосвест о слободној личности. Ове ово утицало је у неколико на васпитање, да оно по ново буде, како је признато у суштини хришћанства, дакле слободно и самостално.

Реформација у католицизму „Језунитизам“ одриче слободу личности и тражи безусловну ропеку послушност. Својим начелом захвата: цркву, школу и породицу. Ово им је служило да би приправили масу — народ за своје цељи. Васпитање било је намерно (%) механичко на штету мишљења.

У тој периоди васпитања књиге и речи то су били предмети наставни, стварних знања није било. Главно је

- било да се образује човек за цељи

црквене. Ово су Језуити гледали да постигну не обзирући се ни мало на срества, да л су добра или не. Само да се дође до цељи, па ма којим среством. Са свију страна појавили су се људи ђенијални, који су увидели да треба вербализам истиснути а увести реалије. Од ових знатни су: Франсоа Робле, Мишељ де Монтењ, Бако Веруломски. Колико су ови знатни педагози као реалисте, били за слободно и самостално образовање духа, нека нам каву ове речи Мишељ де Монтена: „Шта