Учитељ

нам помаже — вели он — ако ћемо · желудац напунити месом а не може се сварити и у нама прерадити да нас храни и крепи: Ми се и сувише ослањамо на туђе мишице, тако, да пуштамо, да се наша властита снага успава. Ако сам рад да погледам смрти у очи, ја се обраћам Сенеки, ако ли ћу да тешим себе и другога, ја тражим утехе у Цицерона. Ове бих ја то могао наћи у себи самом, кад би се вежбао у томе. Не могу да трпим ову половну ексистенцију, јер ако се туђом памети и можемо опаметити, мудри можемо бити само својом мудрошћу.“

На другом месту вели исти: „Знати на памет не значи ништа. Успех наставе не цени се по снази памћења, него по употреби онога што се учи; с тога треба постицати ученика да сам разматра, испитује и суди. Некада, му ваља прокрчити пут, а некад га пустити да се мало више промучи. Треба пробудити интересовање у ученику да све пита и разгледа што је око њега.“

Сви ови педагози као и Коменски, Русо и т. д. трудили су се, да осло-

неко --ишви— аи

Вл НЕ

8

боде наставу од сувопарног изучавања толих речи, за које се не тражи никаквог мишљења, а да је заснују на начелу очигледности, које по себи тражи слободан, самосталан и природан развитак. Но ове њихове напредне идеје нису могле ухватити корена, све до Песталоција те због тога се Песталоци погрешно сматра као основач начела очигледности, које као што рекох, тражи слободан и самосталан рад. Јер очигледношћу само се могу добити преставе верне и истините, и из ових правилни појмови — дакле лично искуство, а само на основу овога — личног искуства — могућан је слободан и самосталан рад — дакле — саморадња. Сви новији педагови (у ХТХ в.) као: Песталоци, Динтер, Стефани, Нимајер, Харниш, Дистервег и т. д. крчили су пут оној настави, која развија моћи човечије — мишљење. А ово. — мишљење не развија се никако с поља, већ захтева. самосталност и слободу. Дистервег је велики као борад ва. слободу и напредак народне школе.“

јкивозин ј Милозевић, |

ЦИЕ ЈА,

Из тавно зеленог залива морског, уздижу се небројена једрила са својим катаркама, барјацима и заставама. Лађице са дивним платнима, и дпрним гондолама. окружише нашу лађу. Свуд се чује само врева и метеж. Путници се гураше малим степеницама лађе, гондолијери, са црвеним

капама, дераше се около нас, и зваше нас њима, и хиљаду различних имена звонише нам око ушију. Једва на послетку и мис | нашим пртљагом, потрпасмо се у једну гондолу, а за тим стигосмо у једну гостио| ницу на станиште. Све куће, ове величан_ ствене вароши изгледаху као да су из воде

' Ово је просто историјско причање, доста узалудно. Главно је било у њему наћи начело саморадње и њега пропратити кроз све ово време, а клонити се свих споредности, које не објашњују

ствар. Даље, где је развитак њен 97 нас

Уредништво.