Учитељ

поникле, па и сама дуждева палата са својим жућкастим зидовима и оловним кровом гледаше поносно на перивој блиске краљевске баште. Испод наших прозора, чујаху се ударци од весала, као и псовка неотесаних гондолијера.

Са чудноватим осећајем ступа човек у венецијанске уске улице и пијаце, као и на Маркову пијацу окружену величанственим палатама и ходницима на свод.

И кад човек одатле посматра палате с "крилатим лавовима, св. Теодора круннсаног на стубовима, и погледа на ону плаву површину, онда га заиста обузме неко чудновато осећање.

Илирци и Далматинци у источњачкој ношњи, јадни, чађави, дроњави, Словаци, горостасни лађари, с њиховим црвеним капама, небројени продавци, који врао јевтино нуде своју робу, која је већином _у морским и поморским стварима, као: шкољке, остридце, и чудновате морске жи. вотиње, а поред свега још нарова, смокава, грожђа, лубеница и сваког другог воћа с ове стране лагуна.

Чућеш хиљаду гласова, све се гура и пролази, па и оне старе и опале палате, што са стране стоје, чини ти се да говоре о прошлости. Успесмо се на највиши вис Венеције, а то је на тороњ цркве светог Марка, и то по неким мрачним уским и прљавим степеницама, све у ковитлац до на врх. Звук звона потресаше целу зграду, и одјекиваше страхотно,

Кад после дугог тумарања, враћајући се, угледасмо светлост, море, и саму варош изгледаше нам као да из гроба изађосмо, Свуд около нас, и испод нас, виђаху се цркве, и палате, редови кућа и пијаце, тороњи и кубета, уски канали и улице, арсенали и дворци, сва острва са својим кућама и црквама, а из далека насипи каменом подзидани.

Подаље бељаху се бела једрила, а поносне лађе долазе; а парна кола иду баш преко оне дуге ћуприје, која везује водену варош са земљом. Онамо, у даљини, види се као облак од магле, који изгледа као снег на Алпима.

Већ се поче смркавати. Како је дивна ноћ у Венецији. Ту стоје стари дворци, који бацају своје сенке, на ону грдну светлост, која треба да осветли пијаце и канале. Чудновато светле на месечини кубета, тороњи, и кровови. По негде светли по цео ред прозора као сребро, као да иза њих још трају светковине, које су се негда по Венецији величанствено прослављале. У сваком каналу има места, која су занста дивно осветљена, и дивно је видети по какву црну гондолу, која вилински преолети испод залатка какве ћуприје. На, пијаци св. Марка је само сјај, свирка и мноштво света. Пред гостионицама и кафанама дивна су осветљења, испред којих око малих столова седе људи различите врсте, домороци и странци. Продавци иду около њих и готово на силу нуде своје ситнице. Војена музика надмашује својом дивном мелодијом сву вреву, а за време одмора њеног, чују се харфе и гитари. Ту ћеш чути најразличније језнке разних народа. У оваком весељу изгледа тороњ на, цркви св. Марка као да нам показује пут к Богу.

Други дан беше недеља ; звона звонише непрестано. Црква св. Марка беше широм отворена, света беше мноштво и свако имађаше у руци молитвеник и бројанице. Испод тавних сводова. црквених сеђаху брадати просјаци, и сељанке у народњој ношњи. Сад ступисмо у тајанствени простор цркве, која нас њеном озбиљном величанственошћу, њеним узвишеним кубетима, и њеним скупоценим живописом на злату, опомињаше на цркве у Кијеву. Патос је сав од мозаика. Свеће на олтарима нису довољне да тамнину цркве осветле; стране слике, и дрвореза, који су из далеког Истока овамо донесени, већ су од древности поцрнели. Цела ти зграда личи више на какву подземну гробницу или камениту пећину где су први хришћани своје богомоље евршавали,

Одавде одосмо каменом предворију дуждеве палате. Све даље идући видесмо оне пусте мраморне степенице, простране собе