Учитељ

целу гутају. дуби им служе за то, да храну придрже. Змија може да гута животињу велику као њена глава, а то тако може бити што им се доња вилица може много ла растеже.

За хватање лова су веома веште. Кад се наједу доста од једанпут, могу онда дуго времена без хране. Сите кад су, лење су, и не крећу се радо.

Гле се налазе обично змије код нас» (по камењацима, по тумама, по гробљу и ', Ло) Ова змија, што је сиве боје озго, и има црнкасте пеге, живи најрадије у води, за то ве зове: водена змија. Она живи још и у трави, по џбуновима и т. д; Ових змија има код нас, и оне су неотровне. Ове друге две сорте змија (показати шарана и камењарку) живе по каменитим и песковитим местима. Најрадије живе, по оним каме-

њадима, који су сунцем јаче осветљени. .

Једна се врста од ових и то ова (слику показати) зове шаран а ова друга: камењарка. Обе су ове отровне змије. Има их и код нас. „Шарана“ ома мање, а „камењарке“ више.

Змије се виђају у продеће и у лето. Што се више примиче зима њих мање има ; тако, да их зими не виђамо. Оне се зими зарију дубоко у земљу, и тако преспавају целу зиму. Зими никако храну не траже.

Чиме се хране змијер (ентним бубама, црвима и т. д.. да то што оне једу оне животињице, које нам чине штету кварећи пољске усеве и друге, оне су нам од користи. Од штете су нам отровне змије, јер

могу да уједу човека или жввотињу как-.

ву, од чега би човек и животиња угипули. Отровна змија може, да човеку или животињи какђој нанесе смрт својим уједом, само онда, кад се отров змијин помеша с крвљу. Што је више тог отрова, више и шкоди, пре ће да наступи смрт. Гладна змија има више тог отрова.

„Шаран“ је отровнији него „камењарка“. Али „отров“ њин не шкоди свима животињама подједнако. Некој животињи шкоди више, некој мање, а некој ни мало као : пијавици, пужу и воденој змији.

Кад кога уједе змија, онда — као што смо казали — ако се помеша с крвљу њен отров, опасан је. Кога уједе змија, треба одма гледати, да се отров не помеша с крвљу даље. За то треба „дамар“ више ране притегнути чврсто, да отров не иде даље; а преко ране превући врућим гвожђем ; те да се рана сажеже, изгори. Но најбоље је не дирати отровну змију, и не показивати се јунак над њом, па неће онда ни ујести.

Људи који нису учили о змијама, мисле, да кад змија уједе једанпут, више ве може, и да она одма мањка. Је ли ово нетина 2 Није дабогме. Још неки мисле, да она оним „рачвастим“ језиком, што њиме „сикће“ кад је ко нападне, уједа, и да у том „рачвастом“ језику има жалац па кад уједе кога, она остави тај „жалац“ те за то веле пе може више него једанпут ла уједе. Је ли ово истинар Неки веле: „да (се од „отровних“ змија можемо сач)увати, кад се окадимо „неком травом“. И ово није истина. |

Што причају да „некога“ неће „отровна“ змија, па макар је он задиркивао ; то није истина. Само ако би им извадили „отровне“ зубе, као што и раје неки људи у једној земљи далеко од нас, онда не могу ништа и може се радити са њом шта хоће. Но вадити „отровне“ зубе змијама, то није лак посао и тоне може сваки, већ људи, који су вешти у томе.

Најбоље, на онога неће ни „шаран“ ни „камењарка“ који њих не дира.

Репетиција, свега.

-

јкивоин |. МИЛОЈЕВИЋ.