Учитељ

КГ

879

о ВУКУ (КУРЈАКУ).

Т. Опољњи опис. Поред осталог описа, по реду треба казати још: вук има кратке уши, које носи увек надигнуте; има уста велика, расечена до близу утију; врат му је толико јак, да може највећег овна у трву да носи, а људи не могу да га стигну. Ноге су му повисоке а суве; рел носи оборен доле. Длаке је по леђима, црнкасто-зелене, а по трбуху беличасте. Вук је крупнији од вучице, вучица је ситвија. Вук смрди много. Добро види и чује, а најбоље мирише, — као пас.

1. Плођење. Вучица окоти у месецу Априлу или Мају обично 5--6 а највише до 8 вучића, који не глелају десетину дана. Вучица се коти у рупи, коју отима од лисице и друге неке животиње, или ако не отме она сама ископа, итоу неком склонитом месту у шуми где људи не долазе ; обично прави те рупе око река где долазе мање дивље животиње на воду те их ту лови. У рупу простире под вучиће сламу и вуну, па кад нема вуне она чула своју длаку те простире под њих. Док су мали вучица не иде далеко од вучића, јер их чува од лисица и гладних вукова који оће да их поједу. Док су мали сисају млеко и то бива за 6 недеља, после тога ране се месом које им улови мајка, и то први пут она им кида на комаде, а они само једу, после неког времена, кад по одрасту, она им не кида, него само донесе целу неку по малу животињу н, пр. зеца или ћурку и т. д. па је они сами кидају и једу. После неког. времена она им доноси живе животиње, па баци пред њих те они сами даве, тада их она учи како се даве животиње. Они, као тод и мачићи неће да поједу одма животињу, него се с њом играју па је после поједу. Вучица много добро чува своје вучиће, ником неда да им приђе, и прије ће погинути но што ће дати-да јој ко дарне у њих, ако осети опасност за њих она их као и мачка у зубима пренесе на друго склонито место. Кад већ велики одрасту она их онда води

у лов. Док је вук млад он је врло несташан као и псето, и тада. још лаје, а кад одрасте велики онда не лаје него само урла. Вук расте до 8 године, у 8 години добија најбољу своју снагу. ЗЊиви до 20 година ако га пре тога људи не убију, или не побесни или не закоље други јачи курјак, или не липше од глади; то четворо њих највише затире. Док су млади могу се припитомити, али с тешком муком. И аво се припитоми он остаје опет зазорљив и лукав, не мења сву стару ћуд, па за то св и за човека који изгледа да је променио нарав а, није променио вели: „вук длаву мења а ћуд никад“. И ако је припитомљен или |уграби прилику одма утекне у шуму и чини све оно исто што и дивљи

вуци — браћа његова. Вуди се највише

мпоже у време дуготрајних ратова, јер их људи онда не бију, него се између себе бију, и ране се онда оним „мртвим војницима што остају на бојиштима.

111. Ранење. Вуци дању по ваздан ћуте по рупама и густим шумама, а ноћу излазе те траже себи хране. Тражећи храну иду много далеко од легала. Он коље сваку животињу која му год падне шака а јачи је од ње, па за то се за њих каже, да су прождрљиве животиње. На човека кад је један неће да нападне сем ако је много гладан, него највише и најрадије ватају домаћу стоку а од дивљих животиња, јелене, срне, лисице, зечеве ит. д. Гусака, ћурака, пловака и кокошака накоље повише од једном, па им укрсти вратове и ту увати зубима те однесе тако по 5—6. Кад ништа не може да нађе крупно за јело по пољу а он дође под село, те урла, а пси потрче на њега, а он бега, бега, докле их измами од села, па онда, зграби једнога па га однесе и у сласт поједе, а више пута и пса на ланцу поједе. Кад нема ништа живо да нађе, особито зими онда он једе и стрвине н. пр. иде у гробље и копа мртваце те једе, и за време рата чим наступи ноћ и оду живи