Учитељ

370

ђења, кад се зна, да су деца цивилизованих раса способнија за више развиће духовно него деца дивљачких раса % И кад се зна, да је човек највиша алка. у ланцу и развићу животињском, а све животиње више развиће оних нињих, а најниже. склоп органске матераје вар. се онда. тај започетав образовања започиње и са самим човеком 9 Зар он није пре човека ' Њему је почетак недогледан, а ми, и поједине генерације само настављамо то опште развиће, које се у школи и у нашим рукама _ зове образовање. Тако би се млого започетака могло назвати само настављање. И нема започетка с апсолутне стране. У апсолутности он је само настављање и продужење.

Но шта ми зовемо почетак '

Шта ми зовемо време, простор, цељ и срество, светлост и звук, Нешто, што се нама чини да је тако. Нешто, што само за нас постоји, без нас не знамо како је, и да ли постоји. Нешто, што је само према нама тако. Мој сат куца преда мном на столу. Од ударања шеталичног о језичац свога ослонца потреса се ваздух, и таласи тога покрета долазе до мога ува, потресају бубну опну а преко ње се саопштава таласање у живцу за чу-

и Т. д.'

вење у моме уву и он то осећа, и ја чујем то куцање, чујем тај звук. Но шта је онда, кад ја нисам овде, ва својим столом % Оће ди бити звука и без мене % Он ће куцати без сумње као и сад ; таласи ваздушни проносиће се у наоколо од њега као и сад; али мога ува неће бити да уђе у њега и да их чујем. Звука дакле неће бити. Звук постоји само за ме, за моје уво. Без мене и ува у природи нема зву-

ка. Звук је дакле нешто наше, субјективно. И започетак ми зовемо нешто докле нас није било, а одакле ми настајемо.

( тога дакле сваки започетак не сматрамо као апеолутни почетак, него као апсолутни наставак а наш започетак, наше продуњавање те непрекидности. Ми улазимо у послове, и ми их започињемо за себе; наш је то почетак. И одвећ је корисно да знамо то, да ми сваким започетком својим настављамо неко дело, које има свој почетак још далеко пре нас, које с апсолутне стране нема свога почетка. Онда се нећемо варати да смо свемоћни, нити ћемо пасти у малодушност: да смо сасвим немоћни. Ми можемо, до извесне мере; а не можемо све. Можемо чинити све само са своје стране ; ту ово „све“ има смисла. Али „све“ с апсолутне стране, и „све“ ван нас, то је иронија од могућности; то је лудост. Чинимо дакле све своје...

Кад започињемо један посао, ми ваља најпре да се осврнемо на све оно што је до нас дошло и што имамо да наставимо. У једну радњу уђе један нов човек. Он мора и да је настави и држи. Он мора прво да истражи књите издавања и примања, онога што радња дугује а што има у њој и онога што нема, и у каком је стању оно што има. Једном речи, он мора да зна цело постојеће стање ствари. Тек онда може он да наставља и иде даље. Тек онда с рачуном и памећу ради. Без тога он би продавао и куповао, радио потпуно без рачуна и без памети. Он би био предан слепоме случају, да га он води куд оће. Ми бисмо онда и тај

започетак и тај рад назвали непамет-