Учитељ

А

„ НА

признаје само „словом“ а делом не. Да је тешко овде бити учитељ, теже него у многим крајевима Србије, то сам казао, а то је већ и иначе у ствари признато. То је признала и влада и скушштина, па је за то и одредила поред систематичке плате још и неки додатак (од 250 дин.), учитељима који су у таким местима где имају да се боре с великим тешкоћама у школском раду. Па камо тај додатав % Ко га прима % У овом крају има тако несрећних места, да само сиротиња нагони учитеља да је ту учитељ, па опет немају тог додатка. Од како је изашао тај закон има већ 3 год. а Гг. министар просвете још није одредио које школе имају право на тај додатак. Да се неправедно постављамо показаћу једним малим примером: Једне године свршили су учитељску школу и положили учитељски испит 28 ђака, а примили учитељске дужности њих 20. Од њих поста-

вљени су у ове крајеве само шесторица |

међу којима двојица положили су учитељски испит са Ф,а она четворица са 3, али у сведочби налази се по нека двојка код њих двојице, а они што су положили испит све са фи 5 остали су у Шумадији, и то баш близу Код својих кућа. То нити је право за саме учитеље, нити је пак добро за сам напредак образовања у овим крајевима. А све то учинио је онај исти г. министар који је речима признавао да треба овамо слати понајбоље учитеље, као што су н. пр. свршени ђаци учитељске школе, којима је он говорио : „идите ви, па тамо будите добар учитељ, а лако је бити добар у Шумадији, Мач-

ви и т,. д.“. Истина знање и вештина |

није монопол баш само сврш. ђака. учит. ша. нису ни они баш све најбољи учитељи, има учитеља и из других школа, који се могу с њима мерити, а по неке и надвисити, али опет признато је и на најнадлежнијем месту и признати се мора, да велика већина, од њих долазиће међу најбоље учитеље, о томе има јасних доказа; а то се од њих с правом и треба надати, јер су за то спремни.

И опет велим : нек нам се да, што је наше, нек нас награде према труду па ће се учитељи радо примати овде учитељства. Можда ће неко рећи: „дар ви оћете за паре да ширите просвету а не из љубави према свом народу“. Где се један учитељ сивија под бремевом бриге око своје сиротиње и школског рада, ту у неколико престаје све друго а код неког само она љубав према свом народу надокнађава му ону изгубљену материјалну награду. Заисти племенита је она горе поменута жеља, али нек пристану сви државни чиновници, да врше народни посао за награду, колико само да живе скеромно, па ће с драге воље и учитељи пристати на то. Кад је последњи пут скупштина (1980 год.) решавала о платама судија са свију страна довикивано је посланицима : „ако оћете да имате добру правду у земљи, онда. морате добро да наградите њене вршиоце“. А за учитеље то не вреди! ! Ми то исто велимо и за учитеље свуд, а највише за ове и влашке крајеве, а склони емо и за оно што је пре казато. |

ТП. Оцењивање владања ђака осн. школе. По једном распису министар-