Учитељ

375

ној школи није постала својина ђака“. а неће ни бити докле год се овако предају стварни предмети.

КУ. О пуштању ђака напоље. Чисто ме језа хвата, кад помислим даи дан дањи у Србији има доста учитеља, који држе ђаке по 3—4 сата у школи, а никако их не пуштају на поље, између појединих часова. Да је то убитачно за здравље ђачко и папредак наставе, и због тога да је тај поступак противан хигијени и педатогици, те не би требало овде ни речи рећи о томе, али кад се то на велику жалост нашу још практикује, онда се мора и о томе "неколико говорити, ма да је то за многе учитеље јасно као сунце.

Дакле, за што треба пуштати ђаке на поље између часова због детињег здравља и саме наставе. У интересу здравља је по томе, што деца играјући те развијају мишиће, који су били омлитавили за време седења — часа — у школи; удишу више и чистог ваздуха , који оксидисањем крви по: правља је, па исто јаче природи и поправља цео организам; свршавају своје неодложне телесне нужде, које је опасно по здравље спречавати у себи задржавити, јер се задржавањем једне врло лако добија затвор (неуредна столица.) зато што упије ону љигаву течност (слуз) којом је цревни канал обложен; а задржавањем друге прави се мокраћни камен у бешици, која после

велике муке ствара: и на послетку

још и да пију воде.

У интересу наставе је по томе, што | деца играјући се, отресу се оног мрт- |

вила, чамотиње и умне уморености, која их је била спопала, док су у школи

| били, — те постану мало више бистрија, · способнија за мишљење, јер је нестало оне тморе у памети, која, је била, пала на „мозак“ као нека магла. И још за то, што ако ђаку дође нужда да иде на поље, а несме да пита, — срамота га, или ако јо учитељ неће да пушта, онда та нужда производи у телесне — унутарњег. осећаје, који зус| љед свог интезитета (јачине) одвраћају му пажњу од оног, што св у "школи говори. Један од ових узрока, може се извршити (избећи) и кад се не пуштају између часова на поље, ћ то је свршавање телесне нужде; али они

други не могу богме никад, ни до века, ни до часа умрлога. Ето то су најглавнији разлози за пуштање ђака на поље између часова.

И у оним школама, где учитељ пушта ђаке изм. часова на поље, опет ђаци за време предавања ишту да иду на поље. По неки пут, по неки ђак, има обичај да тражи дозволу за на поље, не поради телесне нужде, него тек да се мало прође. Вично око учитељево, може лако то двоје — праву нужду и обману — разликовати по лицу, огледалу човека. Ако се неком ђаку не дозволи да изађе, онда га треба неприметно посматрати, па ако се мршти, лице му се задцрвенело, и врти се; једном речи, ако није у нормалном стању, ту је сигурно нузвда, и одмах га треба пустити да иде, а ако од свега овога нема ништа — ни једног овог знака, — није ни њему ништа.

Е сад излази питање: за што по неки ђак, оће тако мало да се прође без нужде % Ево за што: рецимо учитељ · вада једном раз. да чита , једном да ради писмен рачун, једном да вади