Учитељ

452

школа који раде у „Продужној школи“ без икакве награде и без икакве одговорности за успех; и најпосле што се толико исто губи у постигнуће успеха у редовној школи, колико се добија у „Продужној“.

Питање је само шта ваља радити!

Један је једини одговор на ово питање. Ваља што више, и што је могуће брже, радити да се отварају где је год могуће виши разреди“ осповне школе. А како ће се то постићи, То смо у неколико показали у прошлом броју, на месту где смо говорили како ће се што пре подићи нове простране и хигијенски удесне школе. Осем тога ваља све могуће чинити, да наше учитељске школе дају што више кандида-

та. Али рећиће неко: па ето влада

чини све могуће олакшице, да општине могу што пре подићи нове зграде; одобрава зајмове, одобрава прирезе, одобрава продаје општинских земаља. Ове то јесте, али је само питање је ли то

довољно и може ли се што више учинити Да ли се што ради на томе, да наше учитељске школе дају што више кандидата % Мислили се, да оне треба да остану овакве какв> су данас

Закон о оновним школама оставио нам је широко поље. Он је казао, да се могу установљавати „Продужне школе“, али нам је установио и вишу основну шкољу. Крећи мо се у гранидама тога закона и одаберимо оно, што нам он као најбоље пружа. А сад прегнимо сви остварењу ове корисне законске установе, и то је виша, основна школа. Прегнимо и ми учитељи, и ви свештеници, и ви професори , и ви кметови, и сви остали који сте позвани да радите на напретку народном. Стварајмо у народу збиљиште за вршење новог закона.

Ко ради бог не брани. Помозимо себи па ће нам и бог помоћи.

а

РЕТУ СВОЈ ОВЕ МА

Више пута дизата је код нас речо васпитању деце, али је све то отишло у ветар. Наши родитељи или то и не прочитају или ако и прочитају, слабо су томе поклањали пажње онолико колико треба. Ово се нарочито може највише однети на нашу престоницу, Београд , која би требала да у свачему предњачи осталим местима у Србији, па и у овоме. Сва је брига готово наших родитеља у Београду, да дете роде и очувају до школе. Кад га у школу даду, мисле да је она толико

| свемоћна. да дете и васпита и научи, "и ви најмање се не брину о своме | детету више. Не брину се, да ли то | дете уредно и на време долази у шкоау, да ли је своје задатке извршило | код куће. У овоме се чак толико те| ра, да многа деца дођу у школске те у школу, а ни једну књигу или | задатак не донесу; даље не пази се е ким се деца мешају, у Бако дру| штво одлазе, и где се она ван школе | баве, а све ово знатно утиче на де" чије васпитање. Родитељи заборављају,