Учитељ

ни од кога, да има таких „богова“ и „анђела“. И г. Ј. би обвезао много и мене и друге васпитаче и наставнике, кад би нам тај свој „шринцип“ показао у практици и кад би нам своју идеју показао остварену ма у ком заводу. А међутим, нека ми допусти, да му наведем о том неколико речи једног признатог пситолога (из најновије — Физиолошке школе): „Дете, које се своиг родитеља не боји, не може ове ни истински волети. Мајмунска љубав слабиг родитеља не производи истинску, дубоку, праву детињу љубав. Деца, која одрасту без дисциплине и послушности, постану јогунаста и дрска према својим родитељима. Та без пошетовања не. може опстати права љубав. Напротив, ја сам увек налазио, да су деца, коју су њижови родитељи држали строго, па м сувише строго, ипак своје родитеље од свег срца волели; а оне шећерне луткице, којима су родитељи све по вољи чинили, из зафвалности за то одвратиле су своје срце од својих родитеља“ ! — Такво је и моје убеђење, које је и личним искуством потврђено. А г. Ј. нека докаже своје тврђење. И докле то не учини, сматраћу његове примедбе оваке врсте — не као пелагошке, него — као демагошке.

Г. Ј. каже, да се максима мора управљати према деци, а не обратно. — Ваљда не ће бити таког Јтичке, политичке и педагошке максиме, и ако су удешене према прпроди друштва и према природи ч0века, имају ипак нормативан карактер. Т. Ј. није узео на ум, да и естетика, и лингвистика, па и логика, као теоријска наука, имају исти таки карактер, као педагогика ; па ипак он не сумња о научности логике, а педагогику је само због таког норматир-

ног правца избрисао из реда наука! (Он.

је, истина, у неком „поговору“ у 8!. бр. „У“ од 1883. г. признао, да из тога „тровирује по мало озлојеђеностим осуде“ ваљда пошто је видео да и Бен назива педагогију науком; али тај „поговор“ није штампао у оној расправи „Педагогија према другим наукама“, где доказује, да „педагогија нема право на име науке“ ; а међу тим прети, да ће „ово своје мишљење —

Бо7

публиковати и на немачком“, — па ће задивити немачке „капацитете педагошке“ који „су нам (т. ј. њему) увек били и биће широки а плитки, те нас воде у шупље сваштарство и шарлатанство“ ! А овака Философирања г. Ј. — разуме се — далеко суодшупљег сваштарства и шарлатанства.

Г. Ј. мисли да деца не могу намерно сметати или помагати другоме. — То је сувише наивно мишљење.

Он каже, да добровољна послушност води право у слабост и ротство. -– Дакле, кад мене моја деца код куће и моји ученици у шкоди слушају из добре воље, а нису на то присиљени, онда то значи, да су они слаботиње и робови !

Г. Ј. не признаје, да је то поштено угађати људима. — Ваљда се боји „сервилности“ !

Он је противан томе, да се деца ма чега стиде. „Стид је прост спољни израз унутарњег пехиичког стања. Говорити о развијању стида, то би значило толико, колчко говорвти о развијању радости и жалости. Развијати се могу само осећања унутарња, а никако спољашњи изражаји њини.“ Џре свега, ја и не говорим о развијању стида,него о чувању природне осетљивости и стидљивости по утврђењу исте до извесне границе. А да се ово може, као што се може развијати и тотимично мимичко. и говорно изражавање, то сваки зна из искуства. После, ваља разликовати спољни израз — руменило лица и општу забуну од самог осећања стида, — што г.Ј. пе чини. На послетку, шта вреди стид, нека каже опет један псиголог (ком ће г. Ј. ваљда више веровати него мени): „Свеза стида е оним што је смешно, од великог је значења по наше мораљно развијање, јер то је оштар бич, који задржава човека у уском колосеку части и дужности. Страг од стида и подсмета утиче често више него страх од казне ; само нека се педагог чува, да ту изванредно осетљиву магнетску иглу сувише не употребљава. Тој истој свези има. да захвали свој извор развиће другог осећања, које је од највеће етичке вредности: част, осећање части . . Бестидан — бешчастан; 40-